Како су Срби бранили Русију од Наполеона: Десет јунака Бородинске битке

Прешавши реку Дњепар, 12. јуна 1812. године, Велика Наполеонова армија умарширала је на територију Руске империје. Придевак велика добила је с правом јер ју је чинило милион добро опремљених људи, а уз то је побеђивала из битке у битку и водиле су је искусне војсковође, на чијем је челу био гвоздени Наполеон Бонапарта.

Руску војску чиниле су три армије, бројчано слабије од француске солдатеске и прилично удаљене једна од друге. Врховна команда одлучила се за давно опробану стратегију „пусте земље”, палећи и уништавајући све за собом, од спаљених поља до затрованих бунара. Уз то, на њиховој страни била су и два дотад за све непријатеље непобедива руска маршала – непрегледна пространства и зима.

После неодлучне битке код Смоленска, 16–18. августа, Руси су наставили повлачење. Дотадашњи врховни заповедник Барклај де Толи смењен је и на његово место постављен је искусни Михаил Кутузов. Иако су дворски кругови веровали да ће он зауставити повлачење и спремити армију за одлучујућу битку, проницљиви маршал наставио је тактику претходника.

Све до Бородина, села 125 километара западно од Москве. Најкрвавија битка Отаџбинског рата у Русији 1812. године догодила се 7. септембра и трајала је 12 сати. Француска армија успела је у средишту и левом крилу да сломи положаје руске војске, али је, после престанка борбених дејстава, због великих губитака морала да се врати на почетне позиције. Следећег дана команда руске армије наредила је повлачење, а Французи су заузели Москву. Залуду. Био је то почетак слома Наполеона и његових снова господара света.

Бородинској бици (Французи је зову Битка за Москву) под командом Михаила Кутузова ратовало је укупно 37 генерала. За нашу данашњу причу важно је да су чак десеторица њих били српског порекла.

Откуд сви они, и ко зна колико још других, нижих чинова, у можда најзначајнијој бици целокупне руске повести?

Мада прави број Срба који су учествовали у руском Отаџбинском рату против Француза 1812. године никада нећемо дознати, зна се да их је било у завидном броју и да су махом били друга и трећа генерација потомака досељених у 18. веку на просторе Русије, тачније Малоруске области, данашње Украјине. Масовна досељавања одвијала су се на позиве цара Петра Великог и царице Јелисавете, када се, према неким изворима, доселило више од педесет хиљада.

На пустој и попаљеној територији тек ослобођеној од Турака и кримских Татра, на јужној граници Руске империје, организовали су насеобине Нова Србија и Славеносербија. Не треба занемарити ни чињеницу да су многи Срби, вични оружју, пристигли у Русију и на самом почетку Наполеоновог похода. Тако је сачуван податак да су стизали појединачно и у групама из Карађорђеве Србије и свих делова Европе.

Михајло Андрејевић Милорадовић

Славу је стекао управо у бојевима против Наполеона. Почетком Отаџбинског рата организовао је стварање резервних снага и војних залиха у рејону Калуга – Волоколамск – Москва. У Бородинској бици борио се у саставу Прве армије Барклаја де Толи, командујући са три пешачка корпуса на десном крилу. Због испољене храбрости и хладнокрвности Кутузов га је именовао за команданта заштитнице армије која се повлачила.

Кад је Наполеонова претходница стигла под зидове Кремља, успео је да заустави напредовање маршала Мироа под претњом да ће се борити „за сваку кућу и улицу, и да ће Москву оставити у развалинама”. Тиме је осигурао време за сигурно повлачење војске и народа из Москве, јер Французи нису могли да дозволе да зиму дочекају у порушеном граду. При преласку руске војске на такозвани стари Калушки пут, заштитница Милорадовића је брзим и одлучним ударцима по противнику омогућила спровођење овог маневра.

Након једне такве акције, генерал Јермолов, познат по томе да се није плашио метка, послао је кратак допис генералу Милорадовићу:

„Кад бих морао да стално будем на располагању Вашем превасходству, било би неопходно да имам резервни живот”.

Код Вјазме, 3. новембра, и Красног, две недеље касније, уништио је корпусе дотле непобедивих маршала Никола Давуа и Мишела Неја, а следеће године зауставио продор Боарнове армије. Исте године, указом цара Александра И Романова, добио је наследну титулу руског грофа.

Ђорђе Арсенијевић Емануел

Из Вршца је изјахао као аустријски каплар пошто се као дванестогодишњак са 75 суграђана борио да одбрани завичај од сто пута бројнијих Турака, и успео у томе. У аустријској војсци стекао је високе чинове али је, увређен понашањем цара Леополда ИИ, одлучио да оде у Русију, где је брзо запао за оку другом цару, Павлу И, и постао његов миљеник и капетан Царске гарде.

За три лета, муњевито и прекоредно, догурао је до пуковника. Чак је, у част крунисања новог цара Александра И, Павловог сина, на паради командовао једним од два елитна ескадрона. Међутим, одлучне битке су тек биле пред њим, оне против Наполеонових хорди.

У бици код Бородина, штитећи јединице кнеза Багратиона, рањен је у груди. Након опоравка додељен је старом лисцу Кутузову који га је одмах унапредио у чин генерал-мајора и поставио за команданта Летећег корпуса који је гонио обезглављене Французе. У чувеној Бици народа код Лајпцига, 16–18. октобра 1813, заробио је француског маршала Жака Лористона, и врло брзо ушао у центар Париза где му се код дворца Тиљери предала Национална гарда. После је именован за губернатора Кавказа који је успео да припоји Русији.

Јован Степановић Адамовић

По неким изворима пореклом из Славеносербије, дочекао је Наполеонову армију као искусан ратник који је одавно заслужио пензију и миран живот. Догађаји 1812. године приморали су га да се поново лати оружја. Последњи писани трагови о њему потичу из 1813. године и казују да је умро са чизмама на ногама.

Јован Јегоровић Шевић

Потицао је од „српског нижег племства у вечном руском поданству”. У војну службу је ступио 1. маја 1770 године. Надирање Наполеонове армије је дочекао као командант Гардијске коњичке бригаде.

После Бородинске битке одликован је био Орденом Св. Ане првог реда. Тридесетог августа 1813. унапређен је у генерал-лајтанта, а непуна два месеца касније погинуо под Лајпцигом, где је и сахрањен.

Никола Богдановић Богданов

Био је, извесно је, генерал-лајтнант, али података о његовом пореклу и другим догађањима готово да нема. Историчари кажу да је био задужен за добровољачке јединице које су се у народу звале – ополоченци. У рат је ступио већ као старац, искусан генерал с многим одликовањима.

Никола Ивановић де Прерадовић

Потицао је из редова српског племства. Учествовао је у ратовима са Турцима и Пољацима у време Катарине Велике и учествовао у завери против цара Павла И. Наполеонове ратове је дочекао као генерал-мајор и командант коњице.

Постао је чувен захваљујући блиставо изведеном коњичком јуришу на Аустерлицу. Учествовао је у биткама код Бородина, Вјазме и Красног. Током ратова 1813–1814. године унапређен је у генерал-лајтанта. Крај каријере дочекао је као коњички генерал. Сахрањен ја на Смоленском гробљу у Петрограду.

Илија Михаиловић Дука

Рођен је у италијанском у граду Анкона. После смрти оца Михајла, као дете стигао је у Русију код мајчиних рођака. С петнаест година већ је обукао мундир руске армије. У време рата с Француском 1812. године његова Друга коњичка дивизија истакла се у Смоленској, Шевардинској, Бородинској и Тарутинској бици, а затим код Малојарославцем и Красним. Због испољене храбрости и промишљености приликом освајања Париза произведен је за генерал-лајтнанта, а 1826. године заслужио је чин и кавалеријског генерала. Годину дана касније, због нарушеног здравља, упокојио се на свом имању у Калушкој губернији.

Никола Васиљевић Вујић

У чин генерал-мајора унапређен је крајем новембра 1912. године. Било је то након Бородинске битке у којој се борио за мост на реци Калочи и учествовао у одбрани батерије гласовитог пуковника Николе Рајевског.

Учествовао је у крвавој бици за Малојарославец и у боју под Красним. Након битке под Лајпцигом, 1813. године, демобилисао се пред зидинама Париза у чину генерал-лајтананта.

Аврам Петровић Ратков

Према неким подацима, потомак је свештеника који се у доба царице Катарине Велике населио у Русију из такозваних пречанских крајева. У време рата командовао је резервним војним снагама у чину генерал-мајора.

Петар Јовановић Ивелић

Потицао је из старе рисанске грофовске породице која се, према неким изворима, доселила у Боку Которску у доба Немањића. Сачуван је званичан податак да је рођен у Венецији, и да је Србин грчке вероисповести, а да су му оба стрица била у служби руског цара као генерали и дипломате. Верује се и да је рођен у Рисну, јер му је отац Јован био протопрезвитер у тамошњем храму посвећеном Св. Петру и Павлу.

Петар је био само један од петорице Ивелића који су постали генерали. У руском Отаџбинском рату 1812. године најпре је командовао Првом, а онда Другом бригадом Седамнаесте пешадијске дивизије. Рањен је у Бородинској бици и био носилац Ордена Св. Ане И и II степена и Ордена Св. Владимира III степена, као и медаље из 1812. године.

Иначе, војна историја Русије бележи Србе као учеснике у готово свим руским војевањима од почетка 18. века па до Другог светског рата. У тој дуговекој повести било је, разуме се, и знаменитих људи других занимања пореклом из наших крајева који су свој траг дубоко утисли у најпространију земљу на свету, али то је – овог пута – за неку другу причу.

(Коришћен материјал из чланка Политикиног забавника)