Ко су православни зилоти?
Последњу деценију се о зилотима више говори и пише него у последњих пола века. Бити зилот или ревнитељ значи бити део карактеристичног православног покрета, којег помесне православне цркве сматрају православном фундаменталистичком сектом. Но, с обзиром да зилоти, изворно, представљају јеврејске борце за слободу који су водили први рат против Рима од 67. до 68. године и који су били оно што се данас може окрактерисати као ултранационалисти, онда овакав став православних црква нимало и не чуди.
Седиште православних зилота налази се у манастиру Есфигмен, на Светој гори. Као покрет, улгавном живе изоловано, у посебним мушким или женским манастирима. За сам покрет може се рећи да се одлучно противе "екуменском уједињењу" свих хришћана у једну Цркву, због чега често осуђују канонску Православну цркву.
Осим манастира Есфигмен на Светој гори, зилоти су формирали неколико помесних цркава, које називају "истинским православним црквама". У самом манастиру Есфигмен има око 100 зилотских монаха. У Републици Србији постоје два зилотска манастира, мушки манастир на Угару и женски манастир Нови Стјеник. Заједно имају неколико стотина верника.
Једно је сигурно, међу српским православцима зилота је одувек било, као и уосталом на другим местима. Дуго је њихов број био минималан, и поред тога што се знало да их има како у епископату тако и свештенству, монаштву и међу верницима. За последњих 15 година, “зилотовање” се проширило по Србији. Још је блаженопочивши патријарх српски Павле, окарактерисао покрет и њихово “ревнитељство” као нешто што није “по разуму” али и да ће ова нагла експанзија зилота по Србији постепено опадати.
У Српској православној цркви (СПЦ) зилоте називају расколницима, јеретицима, ратоборним особама и искључивим. Њихова парола је „Православље или смрт”. Зилоти се, по сопственом зборењу, “боре за чистоту православне вере”. За све православне помесне цркве (наравно, осим њихових), сматрају да су почетком 20. века поклекле пред искушењима: “нападима комунистичких власти”, “променом црквеног календара”, “екуменизмом” и „црквеним модернизмом“. За СПЦ, као и за друге православне цркве, они су расколници и са њима немају никаквих контаката јер они одбијају да се врате у окриље Цркве. Свако ко не прихвата устројство цркве је у расколу, па тако и они.
У Србији су недавно “добили на значају” када је у медијима процурела вест о летњим камповима где млади, под туторством зилотског вероучитеља, носе маскирне војне униформе и вежбају пуцање на репликама оружја. Убрзо се појавио снимак деце, од којих су нека млађа од 10 година, како пуцају из реплика руског калашњикова. Десетодневни камп је овог лета одржан на Кучајским планинама изнад Деспотовца. Представници Српске православне цркве осудили су ову, како су навели, скандалозну злоупотребу деце, оценивши да је то питање за државне органе. Убрзо се огласио и директор српске полиције, Милорад Вељовић: "Покренута је истрага како би биле проверене све чињенице".
Треба напоменути да разлика у учењу, између СПЦ и зилота, готово да и нема. Једино што, на пример, Зилоти погрешно тумаче да је исправно само крштење погружавањем, потпуним потапањем особе у воду, а не признају крштење обливањем, које се чешће примењује у СПЦ, али које је исто тако канонско и древно, као и крштење потапањем у воду.
Зилоти у Србији су потпуно нејединствени, издељени у неколико група које се међусобно не конфронтирају. Последњих година су се “артемијевци” конституисали, имају одређен број места окупљања и више хиљада следбеника. Затим ту је отац Акакије, некадашњи светогорски монах, који се 1996. године вратио се у Србију и на Фрушкој гори, у близини манастира Нова Раваница, основао прву монашку породицу. Данас постоји и женски манастир, на Кучајским планинама, неколико парохија с параклисима и неколико стотина верника. Посебну групацију чине тзв. “интернет-зилоти”, који већ годинама непрестано нападају СПЦ због екуменизма.
Само зато што имају свој поглед на веру, зилоте свакако не треба криминализовати и ниподаштавати. Они живе у плуралном друштву у којем имају право на своја уверења али и они такође морају поштовати демократско устројство друштва. Чини се да је у Србији данас успон зилота једнак успону било које друге конзервативне струје која се оштро противи убрзаном путу ка “модерном друштву”, што пак често значи усвајање нових образаца понашања на уштрб традиционалних вредности. С тога, зилотизам, као друштвени феномен, јесте првенствено борба против савременог света, глобализма и страха од њиховог утицаја, него питање религије и њене одбране.
