Купите машину за прављење пара и Ајфелов торањ

Виктор Лустиг (1890-1947) сматра се једним од највећих превараната у историји. По националности је Чех, студирао је језике, али у исто време и људе: њихове навике, понашање, а посебно њихове слабости - и одлучио је да је експлоатисање људских мана уствари најисплативији посао. До двадесете године био је потврђени варалица, а до његове 40. године гонило га је на десетине полиција разних земаља. Хапшен 47 пута, сваки пут је избегао затворску казну, док напокон није осуђен у Америци због фалсификовања.

Његова омиљена превара је да продаја машине за прављење пара. То је уствари "all ин оне" штампач за фалсификовање новчаница у апоенима од 100 долара. Тако фалсификоване новчанице ни по чему се нису разликовале од оригинала. Машину је продавао за свега 30.000 долара, а да би изнедрила једну новчаницу од 100$ требало јој је шест сати.  Мало спора, али ефикасна и изузетно исплатива технологија.

Питате се шта је овде специјално, када се ради о обичној машини за фалсификовање? Па, поента је у томе да се фалсификован новац нимало није разликовао од правог из једног простог разлога - Виктор је у машину стављао оригиналне новчанице! Ставио би три комада од по 100$ и весели купац би са алавим смешком гледао своју портабл фабрику новца како штанцује новчанице, једну по једну, док после четврте не би изашао само празан папир, а до тада је Виктор већ био далеко, са 30.000$ у џепу.

Ова превара функционисала би још дуго, али у уму професионалних превараната, увек се рађа тежња за што већим и грандиознијим преварама.

Тако да му је пало на памет да прода обележје Париза – Ајфелову кулу, и то у старо гвожђе!

1925. године у новинама је изашао чланак како је Ајфеловој кули потребна обнова, а појавила су се и мишљења да је исплативије срушити овај споменик, што је Виктору дало идеју – продаће Ајфелову кулу трговцима секундарних сировина! Наравно да рушење овакве знаменитости није логична и да нико не би поверовао у њу, али похлепа и Викторова генијалност и темељно планирање успело је да завара не једног, него и два купца!

Сакупио је шачицу богатих индустријалаца, представио се као званичан представник Владе, сложио причу како је због превеликих трошкова одржавања, торањ стављен на лицитацију. По сваког понаособ је послао лимузину са шофером, како би организовао мали тендер продаје најпознатије културне знаменитости. Да ли због похлепе или Викторовог шарма, стварно нам није јасно како, али нико у ово није посумњао. Нико, осим Андреа Појсона, кога је Лустиг и пикирао за своју мету. После одржаног тендера, поново је Појсону послао лимузину и у конспиративној атмосфери издвојио га од осталих. Објаснио му је да би најрадије са њим склопио договор, али да би ваљало да се то све мало подмаже. То је Појсону било довољно да поверује у целу причу, јер сигурно је министар ако тражи мито! После потписивања лажних уговора, враголасти Чех покупио је новац од мита и од сумануте трговине Ајфеловим торњем и побегао у Аустрију. Иако је профитирао толико да је могао да обезбеди и праунуке и њихову децу (тачну суму никада није открио, али сигурно је баснословна), Лустигу ђаво није дао мира. Појсон је био толико осрамоћен да случај није пријавио полицији и краљ превараната је решио поново да проба исту мутљавину. Овај пут користио је исту технику, али са различитим исходом – индустријалац је пријавио превару која га је коштала 100.000$ и Лустиг је побегао у Америку.

Тамо је успео да превари и чувеног криминалца Ал Капонеа, а да није завршио спавајући са рибама. Наиме, Виктор је наступио са причом да Ал Капоне инвестира 50.000$ у једну његову шему, која ће му дуплирати новац за 60 дана. Капоне је одмерио човека, који се представио као гроф, његов класичан стил, отмено понашање, учтив, елегантни акценат, и одлучио да му дâ свој новац.

Узевши новац, Лустиг га је ставио на сигурно у банку у Чикагу, а онда се упутио у Њујорк где је имао неколико шема за лаку зараду.

Педесет хиљада долара остало је недирнуто у банци, а Лустиг се није ни трудио да удвостручи новац. Два месеца касније, вратио се у Чикаго, узео новац из банке и посетио Капонеа. Уз дубоко жаљење и извињавање објаснио му је да је шема пропала и вратио му све до задњег пенија. Капоне му је као награду што није нестао са уложеним новцем дао пет хиљада долара. Што је, наравно, било све што је Лустиг и желео и што је првобитно и планирао.