Музичари у рововима
Већина Европљана мислила је да Први светски рат не може да траје дуго. Дакле, 1914. на фронт су добровољно отишли и многи музичари и композитори. Али, многи од њих су свој живот тамо и оставили, за отаџбину.
Када је цар Вилхелм ИИ, 1. августа 1914. у Берлину објавио општу мобилизацију, Рихард Штраус, једна од звезда међу немачким композиторима, управо је славио свој 50. рођендан. Штраус, као и његов пет година млађи и популарни земљак Ханс Пфицнер, били су престари за фронт. Њихов аустријски колега Арнолд Шенберг, међутим, који ће касније бити познат пре свега по својој атоналној музици, примио је 1915. у својој 41. години, позив са местом свог командног положаја. После обуке за резервног официра, од 1917. био је музичар у војном оркестру.
Шенбергов ученик Ханс Ајслер, који је мобилисан са 18 година, понео је на фронт нотне свеске, као и његов учитељ, а вероватно и други композитори. Намера му је била да током паузе записује идеје за нове композиције. С обзиром на страхоте у рововима, креативне мисли постајале су све ређе. Ајслеров планирани ораторијум "Против рата", остао је само фрагмент.
Желим и морам у рат
Када Антон Веберн, такође Шенбергов ученик, после избијања рата није добио позив за фронт, сам се пријавио. Још 1914. он је Албану Бергу писао: "Морам да идем у рат. Морам. Не могу више да издржим.“ Током рата, Веберн је постао пацифиста. Као Берг и Веберн и Морис Равел је по избијању рата једва чекао позив на фронт. Жеља 40-годишњег француског композитора испунила се 1915. Равел је служио као возач камиона у близини Вердуна. Гледајући тешко повређене људе које је транспортовао са фронта, он такође постаје одлучни противник рата.
За отаџбину
Слично Равелу и немачки музичар авангарде, Паул Хиндемит доживео је рат из прве руке-на фронту. Позив је добио 1917. када је имао 22 године. Био је бубњар. У Фландрији, је Хиндемит на више на концерата доживео ваздушне нападе. Касније бележи: "Крв, изрешетана тела, мозак, глава једног коња, смрскане кости- страшно!“
Није познато да ли су се Хиндемит и Руди Стефан упознали у Франкфурту на Конзерваторијуму. Стефан је био млади композитор који је много обећавао, али је умро 29. септембра 1915. са 28 година, у борбама у Галицији. Слична судбина задесила је и младе британске таленте Џорџа Батерворта и Ернеста Фарара, обојица рођени 1885. Трагично је завршио и живот француског композитора Алберика Манарда: 3. септембра 1914 бранећи своју имовину, пуцао је на надируће немачке војнике. Они узвратили и запалили му кућу. Манар је страдао у пожару.
Повреде и трауме
Али музичари и композитори нису само гинули у рату. И они су патили од дугорочних последица употреба нервног гаса. Многи су рањени и нису више могли да се баве својом професијом. Поред физичких повреда, многи су трауматизовани, живот им је постао кошмар. Губици су за оркестре били огромни. После рата им је требало много времена да то бар донекле компензују, преноси DW.
