ВРШЊАЧКО НАСИЉЕ ЈЕ НА КЛИК ОД ВАС: Како насилници бирају жртву на друштвеним мрежама?

"На друштвеним мрежама свако може да се представи лажно и може да сакрије идентитет. Мада то је у 'sajber булингу' редак случај. Деца врло јасно и експлицитно под својим именом 'хејтују' другу децу и немају проблем са тим", каже Ана Мирковић консултанткиња на УНИЦЕФ-овом пројекту “Бирај речи, хејт спречи“ који се бави превенцијом дигиталног насиља код деце.

Ту заправо лежи дистинкција између класичног насиља и дигиталног - за разлику од првог, где се дете устручава да каже нешто лоше директно у лице, у дигиталном насиљу је мањи проблем да се упути увреда вршњаку или каже нешто ружно.

"Када у традиционалном насиљу пожеле неког да увреде, попут: 'Безобразнице једна, сада ћу ти показати...', виде реакцију - страх, плач - мало устукну и најчешће не заврше реченицу. Реакција те особе их опомене да то није у реду. У дигиталном насиљу недостаје тај невербални аспект комуникације, не добију реалну повратну реакцију особе са којом су у конфликту“, објашњава Ана Мирковић.

КАКО ПОЧИЊЕ ДИГИТАЛНО НАСИЉЕ?

"Све, најчешће, креће тако што насилник већ има нешто против особе коју злоставља, нешто га обично нервира. Баналне су ствари које буду иницијална каписла за мржњу. Или су се заљубили у исту девојку, или је тај неко поделио ужину са неким ко га нервира, погледао га попреко, рекао му нешто грубим тоном... То крене као почетна тачка насиља, а потом је ту и жеља да се привуче нечија пажња, при чему су друштвене мреже одлична платформа за то", објашњава Мирковић.

Како је дигитално насиље регулисано законом?

Законски је јако тешко процесуирати ову врсту насиља, сматра Ана Мирковић, консултанткиња на УНИЦЕФ-овом пројекту за превенцију дигиталног насиља..

“То насиље је у потпуно некој сивој зони и магли, јер заправо не може прецизно да се одреди где престаје и где настаје малтретирање, јер не постоји јасно дефинисан сет правила шта је у реду неком рећи, а шта не. Када се говори о кривичном начину гоњења најчешће се мисли на педофилију и злоупотреба фотографија малолетних лица у ову сврку. Мали број људи има свест о томе да је преко 95 посто насиља на интернету тзв 'sajber булинг', односно вршњачко насиље, где млади људи једни друге прозивају и вербално злостављају", објашњава Ана Мирковић.

Друштвени медији дали су прилику свакоме да постане неко - ту су све информације, а публика је огромна и уколико им пошаљемо праву поруку у правом тренутку, кроз прави канал - чека нас наших пет минута славе.

"Минимум 22 пута дневно кликнемо на Фејсбук апликацију на мобилном телефону, при чему сваки пут проведемо око пет минута на тој друштвеној мрежи. Најчешће смо на овој мрежи и у ситуацијама кад не знамо зашто смо ту дошли - док гледамо неку важну утакмицу, филм или причамо са пријатељима. При том смо све време фокусирани на нотификације и то шта је нама неко лајковао, ко је написао коментар након нашег коментара и колико је оних којима се тај коментар допао. Нас врло мало занима шта други људи мисле о свему осталом, осим о нама. Дакле, тај его трип је највидљивији на Фејсбуку, а адолесценти који су у егоцентричној фази развоја, могу ту фокусираност на сопствени его да развијају у бескрај ", каже Мирковић.

ДИГИТАЛНО НАСИЉЕ ЈЕ СУРОВИЈЕ ОД КЛАСИЧНОГ!

Дигитално насиље је специфично по томе што је јако тешко заштитити жртву, јер је видљиво, стално и њему је дете нон-стоп изложено агресији, па чак и када није на друштвеним мрежама. Код класичног насиља је другачије.

"Моја ћерка је као првакиња била жртва вршњачког насиља. Неки друг је хтео да јој отме играчку, онда ју је ударио и то је био први пут да се она суочава са насиљем. Након тога смо разговарали са учитељицом, укључио се и психолог, дошли су и родитељи дечака, разговарали смо, па је након свег тог рада насиље ишчезло. Али код дигиталног, насиље никад не ишчезава. И када се заврши процес насиља, печат да се то десило заувек остаје на Интернету. То је оно што узнемирава дете", наводи Мирковић.

На питање зашто се деца убијају због Фејсбука, Ана Мирковић објашњава да за разлику од класичног насиља, дигитално насиље види велики број људи.

"Насиље над мојом ћерком је видело само тих десетак ученика који су у том тренутку били око ње, за разлику од деце над којом се врши дигитално насиље. Деца схватају да то што их неко шиканира и прозива на друштвеним мрежама могу да виде и прате хиљаде људи и то је оно што заправо даје посебну димензију. Потом, велики број тих који прате насиље и укључе се, додају и сами по нешто ружно. Затим постоји свест о томе да до тих информација долазе и они који никада не би требало да сазнају за проблем, а и све је заувек - кад год неко буде желео да се врати на ову тему, она ће бити доступна на интернету. Зато често читамо да деца извршавају самоубиства јер су била исмевана на Фејсбуку, Јутјубу или Твитеру, односно због тога што је део њихове интиме искоришћен на један непримерен начин", закључује она.

Шеруј даље!

#DrugNijeMeta           #StopVršnjačkomNasilju