На сваких 40 секунди самоубиство: трепните десет пута - неко се убио
Према подацима Светске здравствене организације на сваких четрдесет секунди једна особа у свету изврши самоубиство, што у просеку износи око 800.000 самоубистава годишње.
Алармантни подаци показују да је највећа стопа самоубистава регистрована у Гвајани, Северној Кореји и Јужној Кореји док од европских држава предњачи Литванија.
Пут који води ка самоубиству често је поплочан депресијом, а како показују истраживања, у Србији сваки други становник има бар неки од знакова депресије, док је код нешто мање од пет одсто жена и око два одсто мушкараца депресија дијагностификована.
- У богатим државама најчешћи повод за самоубиство је депресија, док је у сиромашним земљама чест мотив заразна болест.
- Најчешћи начини за извршење самоубиства су тровање пестицидима, вешање и пуцање из ватреног оружја, а у високо урбанизованим подручјима Азије скакање са солитера.
Према неким подацима чак 55,8 одсто становништва Србије се осећа исцрпљено, уморно и тужно. И док је међу њима највише особа женског пола, статистика показује да се жене значајно ређе одлучују на самоубиство него мушкарци. Наиме, иако је доминантно мишљење да су жене осетљивије, нежније, склоније утемељењу свог постојања на постојању друге особе, а мушкарци независнији и јачи, припадници јачег пола чешће дижу руку на себе.
Када смрт делује као излаз?
Најчешће се на самоубиство одлучују људи који осећају да су у безизлазној ситуацији која ни на који начин не може да се промени, они који су оптерећени константним осећањем кривице, стида. Као чест разлог за самоубиство наводи се и мишљење да ситуација у којој се човек налази никада неће моћи да се превазиђе, односно ''да никада неће бити боље''. То је један од разлога који доводе до честих самоубистава после губитка вољене особе (било да је у питању смрт, раскид или развод). Реч је, наиме, о условљавању сопствене егзистенције другом особом, односно о ставу ''мој живот нема смисла без њега/ње''.
Према неким истраживањима самоубиства се најчешће дешавају на почетку дана, недеље, месеца, године, а честа су и у периоду празника или датума који имају посебно значење за особу која планира да себи одузме живот.
Губитак новца, статуса, друштвеног положаја, посла, што је све тесно повезано са самопоштовањем и самопоуздањем, такође често одведу до идеје о одузимању сопственог живота. Најчешће се на овај корак одлучују особе које су старије од педесет година. Ако пођемо од модерне теорије да су двадесете нове тридесете, то би значило да су педесете нове четрдесете, а те године су како каже Меша Селимовић незгодно доба - човек је још довољно млад да би имао жеље, али недовољно да би почео да их остварује. Проблематичност овог перода живота првенствено се огледа у посматрању пређеног пута, онога што се постигло и онога што није, као и поређења са другима, што често изазива осећање немоћи, кајања и узалудности даљег живљења.
Промена у понашању знак за узбуну
Иако је често мишљење да људи који планирају да дигну руку на себе то не најављују, стручњаци упозоравају да особа која планира да одузме себи живот у осамдесет одсто случајева својим понашањем то сигнализира, и без да изговори ''убићу се''. На првом месту се наводи да постају недружељубиви, безвољни, уморни, без могућности да се фокусирају. Честе су и промене у исхрани, од потпуног губитка апетита до преједања. Наводи се и да долази до поремећаја сна, углавном несанице, што заиста треба схватити озбиљно јер стручњаци упозоравају да сан функционише као прекидач који омогућава дисконтинуитет, односно ''гашење'' и бег од онога што особу свакодневно оптерећује. Реч је, дакле, о понашању нетипичном до тог момента, па је прилично лако уочити промену.
Стручњаци истичу да је погрешно уверење да у ситуацијама када се помисли да неко од ближњих размишља о самоубиству треба избегавати разговор на ту тему да му се не би дала идеја. Напротив, разговором се може много постићи, а мудар потез је консултовати и стручно лице како би се избегла катастрофа.
