НИ ЉУБАВ НИ ТУГА НЕ ПРОЛАЗЕ: Исповест жене којој је муж прерано умро

Данас је прошло првих 30 дана од смрти мог мужа. Јудаизам позива на период интензивне жалости познат као Шива који траје седам дана након што је вољена особа сахрањена. Данас истиче тих 30 дана и то је разлог зашто ово пишем.

Један мој пријатељ из детињства који је сада рабин недавно ми је рекао да најмоћнија молитва коју је икада прочитао: "Не дај ми да не умрем док сам још жив". Никада нисам схватала ову молитву пре него што сам изгубила Дејва. Сада је разумем.

Мислим да када дође до трагедије, на неки начин она представља избор. Можете се препустити празнини која испуњава ваше срце, плућа, спутава вашу способност да размишљате или дишете. Или можете да покушате да нађете смисао. За ових 30 дана, ја сам провела много тренутака изгубљена у тој празнини.  Али када могу, желим да изаберем живот и смисао.

Иако је искуство жалости дубоко лична, храброст оних који су поделили своја искуства помогла ми је да се извучем. Неки који су ми отворили своја срца су моји најближи пријатељи. Остали су били потпуни странци. Зато ја делим оно што сам научила у нади да ће помоћи неком другом.

Живела сам 30 година у ових 30 дана. Ја сам 30 година тужнија. Осећам се као да сам 30 година мудрија.

Схватила сам да никада нисам знала шта да кажем другима у невољи. Мислим да сам то погрешно радила. Покушавала сам да уверим људе да ће бити све у реду, мислећи да је нада највише што сам могла да понудим. Мој пријатељ који је боловао од рака рекао ми је да је најгора ствар коју људи могу да му кажу је "Биће све у реду." Како знаш да ће бити у реду? Зар не схватате да бих могао умрети? Схватила сам прошлог месеца шта је покушавао да ме научи.

Научила сам да питам за помоћ и колико ми треба помоћ других. До сада сам била старија сестра, директор и планер. Нисам планирала ово, а кад се десило, нисам била у стању да радим много тога. Они најближи преузели су део мог посла. Они су планирали. Они су ми рекли где да седнем и подсетили да треба да једем. Они су и даље моја подршка.

Научила сам шта је захвалност. Ценим сваки осмех, сваки загрљај. Више не узимам сваки дан здраво за готово. Заиста сам захвална свим који су ми помогли и показали своје симпатије. Не могу ни да изразим захвалност коју осећам према својој породици и пријатељима који су учинили тако много за мене. У тешким тренуцима, само њихова лица су ме "вукла" из изолације и спасла страха. Моја захвалност према њима не познаје границе.

Дејв, у успомену на тебе подизаћу твоју децу као што они заслужују да се буду одгајани, обећавам да ћу учинити све што могу за њих. И као што је Боно певао: "Нема краја туговању... и нема краја љубави." Волим те, Дејв".