СВЕ ЗБОГ ВЛАСТИ: Само два Немањића нису ратовала са браћом, очевима, родбином

Наш се човек, када тражи места највећег националног поноса позива углавном на три доба: Немањиће, Српску револуцију (најпре на Први српски устанак) и ратове 1912-1920. Епоха "светородне лозе" заузима посебно место у пантеону патриотских осећања јер у односу на друга два "света момента", симболише нешто више - периоду у којој се Србија није само бранила и брецала као ситна риба, но доба када је Србија била јака, када су је уважавали.

Ипак, то доба није било обојено само "свилом и кадифом", већ и крвљу, неретко проливеном међу самим Србима који су се борили за амбиције овог или оног Немањића, за њихов апетит за влашћу. Погледа ли се епоха ове династије која траје 205 година, од 1166. до 1371 године, од десет владара, само двојица нису ратовала са рођацима око престола. Радослав и Владислав. Занимљиво, обојица су била владари без иницијативе, повлађујући сваки своме тасту. У њихово време Србија није показивала намеру да активно делује у спољној политици.

1. НЕМАЊА НА БРАТА ТИХОМИРА

Најмлађи син слабо познатог Завиде, сродника владарске куће Вукановића, имао је срећу да му у посед припадне посед око Куршумлије и Прокупља и да као такав западне за око византијском цару Манојлу Комнину. Немања је за цара био важан јер је лако могао да омета саобраћајницу која је везивала Сингидон (Београд) са Нисом (Нишем), а даље са Сердиком (Софијом) и Цариградом, тј. да се умеша у византијско-мађарске сукобе и пријатељства.

Јачајући кроз време, Немања се осилио до те мере да је подигао побуну против владара и брата, великог жупана Тихомира. Није успео и био је заробљен код Раса, али се избавио (у житији стоји помоћу светог Георгија, па је у знак захвалности подигао Ђурђеве ступове на једином брду које је видео из затвора) и поново побунио.

Други пут имао је успеха и победио је војску брата Тихомира код места Пантино на Косову. Поражени војници су се подавили у Ситници, а међу њима и Тихомир. 

2. ВУКАН НА БРАТА СТЕФАНА

Недуго после Немањине смрти, Вукан се подигао на владара, опет брата, Стефана који је престо наследио иако није био прворођени син (примогенитура је била доминанта у средњовековној Европи - владара је наслеђивао први од законитих синова). До двогодишње власти дошао је помоћу Мађара чији је вазал постао и од тада, све до 1918. мађарски владари (од 1526. Хабсбурзи) имали су и титулу "српског краља".

Уз бугарску помоћ, Стефан је повратио Рашку, брату је оставио Зету (до Вуканове смрти). Помирење се збило 1208, можда у селу Полумиру у долини Ибра, када је брат им Сава донео мошти почившег Немање, тј. монаха Симеона.

3. ДРАГУТИН ПРОТИВ ОЦА УРОША

Као у Немањином случају, тако је и наследника Уроша Првог (1243-1276) одредио пораз са страном силом. Урош је пробао да Мађарима отме Мачву, али је изгубио бој и слободу. У замену за ослобођење, Урош је старијег сина Драгутина оженио мађарском принцезом Каталином, и на неки начин обезбедио место престолонаследника пошто је Угарска била најјачи сусед Србије.

Урошеве намере да централизује државу Драгутин није прихватао. Тражио је део земље за себе. Уследила је битка код Гацког 1276, Урош је изгубио и отишао у монашку ризу, узевши име Симон. 

4. МИЛУТИН РАТОВАО СА БРАТОМ, БРАТАНЦЕМ И СИНОМ

Владао је 39 година, подигао је и помогао отприлике исти број цркава, манастира и болница, женио се пет пута, утро пут Србији да постане најјача на Балкану и ратовао са чак тројицом сродника. 

На власт је дошао пошто је брат Драгутин сломио ногу и није могао да ефикасно надзире властелу, али уз споразум по коме ће га наследити Драгутинова деца. Договарајући брак са Византијом (прва опција је била царева сестра која је остала удовица, а тек на крају млада Симонида), Милутин би свој ранг уздигао толико високо да би обесмислио репутацију Драгутиновг потомства, због чега је избио грађански рат (1301-1312).

На крају није успео и признао је Драгутиновом Владиславу место престолонаследника. Међутим, у то време је водио провизантијску политику, што властела није хтела, већ рат. Нови конкурент постао је син Стефан, покренут чињеницом да није наследник, али и властелом. Побуна је пропала, Стефан наводно ослепљен и изгнан.

Уто, 1316. Драгутин је умро, што је Милутин искористио да заузмње део његове области и да заточи братанца Владислава и погази договор.

5. СТЕФАН (ДЕЧАНСКИ) НАПАО БРАТА, БРАТА ОД СТРИЦА, А ПОТОМ И СИНА

Црква за њега каже "да га је ослепео отац, а убио син". Народ га зове и Мратом, погрешно га мешајући са светим Мартином, са којим дели дан у календару, а надимак је добио по цркви коју је почео да гради, али чији завршетак није доживео.

У тренутку Милутинове смрти, најближи престолу био је његов Константин. Стефан је понудио да деле власт, тј земљу, што Константин није прихватио. Уследио је краткотрајан рат и Стефанова победа. Један извор каже да је од лобање полубратовљене Стефан направио пехар, мада се у тако нешто сумња, будући да су ту праксу примењивали само туркомански народи, чија је Златна Хорда тада била близу Србије, па јој се лако могла приписати.

Пошто је елиминисао једног кандидата, Стефан се устремио на другог. Његов брат од стрица Владислав се ослободио после Милутинове смрти, али није успео да завлада земљом. Поражен је код Рудника.

Урош је ратовао са сином, Милутин је ратовао са сином, а низ је наставио и Стефан. Сукоб са сином Душаном кулминирао је после битке код Велбужда, када је властела тражила експанзију коју Стефан није хтео. И док је је први пут Стефан пошао на Душана, друга фаза сукоба одиграла се на супротан начин; Душан је Стефана заробио и утамничио, после чега је краљ преминуо.

6. УРОШ НЕЈАКИ ПРОТИВ СТРИЦА

У ствари, десило се наопако. Наследник изненада преминулог цара Душана Силног није био ни изблиза јак колико отац, што је међу првима искористио Душанов полубрат Симеон - Синиша. Симеон је покренуо војску како би одузео престо братанцу, али без плода. Поражен, остао је господар југозападних делова некадашње Душанове државе где се прогласио царем.