ЊИВЕ НАТОПЉЕНЕ КРВЉУ: За Старо Грацко постоји само једна ЖЕТВА
Касна жетва због ратних дејстава и кишног лета 1999. године однела је живот четрнаест простих сељака. Мучили су их, газили тракторима, а фотографије њихових унакажених посмртних остатака постављају оно вечно, досадно питање: како је могуће да човек другом човеку уради овако нешто?
У Старом Грацком је дан парастоса и окупљања око жртава тренутак једине истинске живости, тренутак сусрета са сазнањем да се овде радовало, рађало и радило. Изгледа парадоксално, али изван дана за сећање на зло све изгледа као фатална депресија, у којој се живот и околина мењају онолико колико Албанци купују имања или граде нове виле поред српских кућа и имања у којима расту деца страдалих жетелаца.
Има ли смисла изнова понављати причу о злочину, има ли смисла шеснаест година на спрженој трави једног нестајућег села испод табле са именима жртва понављати: правда, истина и слобода. Ту очајничку позицију најтеже подносе породице жртава и они који живе у селу Старо Грацко код Липљана на Косову и Метохији.
"Тешко мени, тешко мени", нариче и "ломи" руке јуче Љубица Живић, док јој ћерку Зорицу односе до кола хитне помоћи. Љубица је на жетви изгубила два сина, Радована и Јовицу, а ћерка јој није долазила од рата. Није издржала, цео парастос је провела у амбулантним колима, пише Живојин Ракочевић у Политици.
Трагедија обојила судбину целог села
Мало је средина које су поделиле судбину његових појединаца и ретко се колективни удес места на такав начин прелио у животе његових становника. Настало двадесетих година прошлог века на ледини, као нови почетак за грађане Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ово место са пространим тргом и улицама које се стапају у њега, требало је да значи раскид са оријентом, са заштитним зидовима, са периодима ропства и зла. Настало је да буде пример – отворена средина и место промене, а претворило се у место затворених домова и непрестаног сукоба с другачијим животом и погледима. Да ли је могућност промене изазвала некога или нешто да ово село има двадесет жртава од 1999?
О убиству четрнаест жетелаца зна се сваки детаљ, планови и организација, зна се шта је група такозване Ослободилачке војске Косова под именом "Фортуна" касније планирала да уради, знају се имена, а "Политика" је пре две године објавила интерне документе из истраге и поверљива документа НАТО-а. Истрага је, ван сваке сумње, темељно урађена, па се на основу ње сваког тренутка може покренути судски процес. Из тих докумената види се да су, још "свеже на терену" и неоптерећене утицајем политичара и администрације, снаге "Кфора" коректно истражиле злочин. Ухапсили су 56 припадника ОВК под командом Бега Шаћирија, испитивали их и, како се у њиховим сведочењима тврди, тукли их и суочавали. Пуштени су, па је свако на својој страни наставио етничко чишћење и систематски прогон и убиства, посебно Срба запослених у здравству и институцијама.
Поменути командант Шаћири све то пише, исповеда и ставља се надређенима на располагање за нове акције. И ту је кључно питање: кога то занима, коме су ти докази потребни? Цивилни део међународне заједнице на брзину проналази термине и методологију да сакрије, умањи и оправда злочине својих савезника. Добар део ове стратегије развија се под утицајем страха од етничке силе и бруталности коју "борци за слободу" одмах по повлачењу југословенских и српских снага безобзирно примењују на терену. Чудно, али тај страх остао је до дан-данас једна од најбитнијих спона такозване "младе косовске демократије" и великих западних сила. Спој племенске етничке бруталности и највеће светске силе уништио је будућност Косова и оставио болне симболе зла попут овог у селу Старо Грацко. Касна жетва због ратних дејстава и кишног лета 1999. године однела је живот четрнаест простих сељака. Мучили су их, газили тракторима, а фотографије њихових унакажених посмртних остатака постављају оно вечно, досадно питање: како је могуће да човек другом човеку уради овако нешто?
А онда су дошли политичари и Бернар Кушнер, администратор "Унмика", који је успоставио принцип "разумљиве освете, јер су Албанци у прошлости много страдали и јер су ране свеже и болне". Његове оцене и приступ злу затрпали су серију злочина и у многим случајевима учинили градове Косова и Метохије етнички најчистијим срединама у Европи. Кушнер и они који су га послали имали су војне, полицијске и административне снаге да зауставе зло и позову на промене своје албанске штићенике – нису то урадили. Није то урадио нико после њих, јер позив на промену значи да ћеш проћи као Старо Грацко. Нико то не ради ни данас, јер да има храбрости за промене, такозвани премијер Косова Иса Мустафа би макар одустао од отварања сезоне жетве у селу Велики Алаш. То село је ту, близу, ту је ухапшен, па потом пуштен Малзум Битићи, осумњичен да је учествовао у масакру жетелаца. Пре Мустафе је, освежавајући и подржавајући исту бизарну симболику, то исто радио Хашим Тачи и отварао сезону убирања хлебног зрна по околним селима. Шта их то привлачи овде? За Старо Грацко постоји само једна Жетва.
