ОДА ВЛАДИ ДИВЉАНУ: Из Далмације, из срца!

На друштвеним мрежама појавила се белешка која је посвећена неком прошлом времену, срећи, али и Влади Дивљану, који је данас преминуо у 57. години.

"Ето, вратила се и ја у тамо неке далеке године и постала девојка мала, а пуно ми га је жао. Млад је још био и пуно је још могао развеселити девојака младих. То ти је живот", гласи један од коментара на мрежама.

Речи које су расплакале многе преносимо вам у целости.

Девојке мале

Мала од сусиде је дошла изванка. Сидила је, каже, на риви са друштвом, а стол до њих су сидили неки Црногорци.

"Ајме како ми некако смишно и липо говоре ти Црногорци!" рекла је. "Како?" питам је ја.

- Не знан. Али баш некако липо. Липо их је чут. Црногорце и Србе. Волин их слушат кад причају.

Она има 19 година. Није никада била у Црној Гори. Нити у Србији. Припада новој, мени неразумљивој генерацији, али на звук српске екавице и црногорског "смишног" говора реагирала је исто онако како смо ја, и већина мојих сплитских пријатељица, реагирале оних неких година, кад би их чуле. Србе и Црногорце.

Нама је на примјер београдска екавица осамдесетих долазила кроз музику. Падале смо у несвист на ту екавицу, била нам је некако њежна и секси. Куповале смо плоче од "Идола", "Електричног Оргазма" и осталих бендова. Само да би слушале, да би уживале у мекоћи тог говора. Идоли су нам били посебни - "Девојко мала"  у свакој од нас је будила жељу да постане нечија "девојка мала". Да се држимо за руке с неким, идемо у кино и љубимо у мраку у задњем реду...

Била су то, изгледа, поприлично романтична времена. У нашим сновима, сваки будући момак из маште је изгледа отприлике ка Влада Дивљан. Онако црн, и оног помало сјетног погледа ка из филма. Отприлике ка Јамес Деан који ти шапуће нешто на екавици. Само шта нам је Влада бија липши. А и бија је нешто ближе, уосталом.

То шта је тридесет година посли једна дивојка мала од деветнајст година изјавила како јој екавица и црногорски "смишно" тј. липо звуче, значи да ми, дивојке мале из оног вримена, нисмо волиле Владу и екипу на бази братства и јединства, него на бази тога да су то били стварно липи звуци. Мекани. Њежни. Другачији, а блиски. Уз њих смо постајале женственије, кокетније, сненије.

Срца пуна сна дале смо касније ко зна коме, свака некоме ко је изгледа ка да нам може купит кишу. И љубит нашу сјенку.

И облак под којим стојим ја. И под тим облаком наивности, ишчекивања и лудости, сва лица оних година.

Влада је отиша раније него шта је у реду. Песма једног града, на коју се пјевуцкало и чезнуло и љубило у многим градовима ондашње земље, застала је на час.

Устајем из кута сјећања, и поново вртим лонгплејку.

Како то шкрипуцкање смишно, како липо звучи...