ОНА ЈЕ ОБРИСАЛА СВЕ СЛИКЕ СВОЈЕ ДЕЦЕ СА ФЕЈСБУКА: Кад видите зашто, урадићете исто!

Отворено писмо једне мајке ће вас натерати да се покренете. Шаљите даље ово упозорење свима који имају децу:

- Беба је дошла у ваш живот. Мирисна, медена, као порцеланска лутка! Поносни сте и обожавате сваки милиметар вашег детета и желите ту радост, љубав и понос да поделите са светом. А где друго него на друштвеним мрежама. Беба урадила ово, урадила оно, бебин поглед горе, доле, под угом од 30 степени… Не знате коју фотографију да одаберете, па качите свих тридесет , "окинутих" у пола минуте. Свака има своју драж. Снимате дете, делите са светом. Да сви виде како је паметно, слатко, мило, како фино прича, пева, како плива,… Да виде сви. Који сви?

Колико имате "пријатеља" на друштвеним мрежама? Ја их, лично, имам преко 800. Баш јуче сам се забезекнула при погледу на цифру која броји људе који имају свакодневни увид у моје активности. Да ли их све познајем? Наравно да не. Ни половину. Разлог зашто су ме додали за "пријатеља" – углавном непознат. Могу само да наслућујем.

Некада сам била горе описани родитељ. Сваки милиметар раста и развоја ћерке сам опсесивно качила на интернет да виде пријатељи, породица, познаници. Али нису само они имали приступ мојим фотографијама. Имали су сви они које сам пустила у своје виртуелно окружење. Некако сам се, а верујем и већина вас, водила логиком "ма шта лоше може да се деси?!" или да се све лоше ствари дешавају неком другом. И дешавале су се. Дешавају се. Деца бивају отета од стране киднапера који су се потрудили да нађу дете слично оном за које су имали спремна документа. Нашли су двогодишњу дјевојчицу преко програма за препознавање лица. Дошли и отели дете мајци из руку. Прича је имала срећан крај па је резултат био "само" претрпљена траума за дете и родитеље.

Тада сам схватила да то може бити било чије дете, моје, твоје, њихово. У било ком граду, било које државе на свету. Панично сам поскидала готово све фотографије своје деце из страха од свесности колико децу излажем незнанцима које имам за "пријатеље".

Почела сам да обраћам пажњу на фотографије својих познаника и пријатеља. Међу оним нормалним фотографијама насмејане деце које сваком живом створу разгале душу немали број их је био другачијих. Фотографије уплакане и тужне деце. Бесне и разочаране. Оних који су послати у казну па тугаљиво вире из ћошка, па делују неодољиво и мами и аудиторијуму. Фотографије болесне деце под температуром. Фотографије малих девојчица, нашминканих, намонтираних које позирају као велике. И што ме највише пренеразило, фотографије потпуно наге деце! Ове две задње групе су идеална мета за педофиле који ће на сваки начин сакрити своју настраност и пратити ваше фотографије.

Да вас нешто приупитам. Како бисте се осећали када би вас неко фотографисао док сте натекли од прехладе, склупчани на каучу? Или када сте тужни и уплакани? Или да се управо растанете од кућног љубимца и плачете као киша, а неко вас снима камером и то окачи на интернет? Или да вас ухвати у доњем вешу или голе након купања, избаци на друштвене мреже и дели до изнемоглости? Да ли бисте му дали дозволу за то? Или бисте се осећали ужасно када бисте сазнали да је то неко ипак урадио иза ваших леђа? И што је најбитније да ли сте свесни да исто то радите својој деци? Добро, не сви, али један забрињавајући број вас. Градите им профиле без њихове дозволе и свако има приступ вашој деци. Оно што је једном окачено на интернет, заувек ту остаје. Фејсбук профил је немогуће избрисати. Да ли сте то знали?

Иако су нама који немамо никаквих задњих мисли овакве фотографије слатке јер су наша деца невине и чисте душе, верујте да има и оних који их не посматрају тако. Колико год то нама невероватно звучало. Да ли сте сигурни да их немате међу својим пријатељима? Ја нисам. За оних мојих осамсто и кусур не могу руку у ватру ставити да их нема са таквим склоностима.

Покушавши да пронађем најадекватније поређење које би вас додатно испрепадало (јер ово и јесте тема која треба све нас мало да покрене) сетила сам се статистике да је велики проценат жена које су силоване у аутомобилу док су стопирале, или им неко стао, биле злостављане од стране познатих особа? Комшија, познаника, па и рођака. То је застрашујуће. Ако некога познајемо, не значи да га знамо.

Чини се да је ово време изопачености у сваком смислу довело до тога да су нам деца на неким пољима презаштићена, док их на другој страни "дајемо" маси на извол’те. Не кажем да треба да престанемо да стављамо фотографије деце на друштвене мреже. Само се запитајте, да сте на месту детета, да ли бисте и сами волели да вам таква фотографија осване на интернету? И што је најбитније, ко је све може видети. И где може завршити.

А онда урадите оно шта вам савест налаже.