ОВАКО СУ НЕКАДА ИЗГЛЕДАЛЕ ШКОЛЕ: За казне су ђаци морали и клечати

Учионице су биле веће, а ученика је у разреду било 70-ак. Деца су морала седети усправно с рукама на леђима или длановима на столу, погледа усмереног у теме ученика испред себе. Нису смели причати осим ако их неко нешто не пита. Школе су имале један до два разреда. Дечаци и девојчице у почетку нису били заједно, односно постојале су одвојене школе и разреди по полу. Тек почетком 20. века јављају се мешовити разреди.

У свакој учионици морала је постојати пљувачница “да се одржи чистоћа”, а зид изнад школске плоче красила је слика распетог Исуса. За дрвеним клупама, које су имале помичне плоче, седело је по двоје ђака. Писали су гушчјим пером, а постојале су и плочице од шкриљевца по којима се писало зашиљеним каменчићем или оловком који остављају бели траг као по плочи. Називали су их “писанке сиромаха” јер нису сви родитељи малим ученицима могли приуштити скупи папир.

Ученике су оцењивали оценама од један до пет, као и данас. Од предмета су имали веронауку, матерњи језик у којем се оцењивало читање и правопис, затим страни језик (немачки или италијански), географија, математика, краснопис и цртање. Свако слово у краснопису имало је тачно одређен број дебелих и танких линија, које су ученици понекад морали писати уз тактове које би им длановима задали учитељи. И пре више од сто година постојали су именици, но тадашњи ђаци имали су и црну или срамотну књигу и златну или почасну књигу за похвале.

У црну књигу уписивало се име и презиме ученике, казна и разлог кажњавања. Најблажа казна била је опомена и упис у књигу. Било је забрањено кажњавање ради незнања.

- На пример у књизи је записана казна за дечаке који су у Хорватима госпођи заклали ћурана. Девојчице нису кажњавали шибом, за њихове несташлуке постојао је ‘затвор’. Могли су их задржати у школи до пет сати уз клечање и решавање задатака – каже директорица Хрватског школског музеја Бранка Манин. Ондашње школе имале су пуно више средстава за учење које су наставници користили.

- Било је битно све јасно показати. Постојала су рачунаљке за разломке. Циљ је био научити децу бројеве, сабирање и одузимање како би једног дана знали сами, између осталога, водити домаћинство - објаснила је директорица Манин.

Ручни рад учили су и дечаци и девојчице. Било је повезано с цртањем јер су ученици обично морали прво израдити нацрт, а онда по њему вести или направити модел од папира, дрвета или гвожђа. Нажалост, није сачувано много ученичких ручних радова јер су их обично продавали на изложбама.

Обавезно основно школовање на просторима данашње Хрватске уведено је 1874. првим аутономним хрватским школским законом, тзв. Мажуранићевим законом. Осим што је Закон увео обавезно образовање за све у трајању од четири године без обзира на сталеж, народност, веру и пол, могле су бити јавне или приватне, опште и грађанске, а наставни језик је био хрватски. Школски прописи одређивали су све од организације наставе до изгледа школе, броја и положаја прозора.

- Наставни план и програм, односно курикулум прописује наставне предмете и садржаје који се уче. Школски закон донесен за бановања Кхуена Hedervaryja 1888. у многим је стварима био корак уназад. На пример њиме је био прописан целибат учитељица, односно учитељице нису смеле бити удате. Сматрало се да се не могу једнако добро бринути за ученике и породице па су након удаје губиле службу, али учитељима су и смањене плате па им је продужено време рада - објаснила је Манин.