Победа Ал Сисија - нова победа запада и заливских земаља
Ал Сисијева победа је још једна у низу победа Америке и њених савезника ка поновном успостављању чврсте контроле над Блиским истоком и Северном Африком. Египат је одувек био најјача и најмоћнија земља региона са одлично опремљеном и добро обученом војском и великим утицајем у арапском свету.
Арапско пролеће је започело у Тунису децембра 2010. године и Египту почетком следеће године да би се потом проширило на остале земље арапског света Либију, Бахреин, Сирију, Јемен, Алжир, Ирак, Јордан, Мароко, Оман, Кувајт, Либан, Саудијску Арабију, Судан и Западну Сахару. Протести су захватили целокупни Блиски исток и Северну Африку и довели до тектонских промена у економском и политичком смислу.
Сједињене америчке државе су у циљу ојачавања и осигуравања позиције у региону одлучиле да замене старе режиме којима су до тада пружали подршку новим режимима. Лидери старих режима су били превише стари и постојала је бојазан да ће у случају њихове смрти доћи до непредвиђених околности које се неће моћи контролисати. Зине ел Абидин Бен Али је владао Тунисом 23 године, Хосни Мубарак је владао Египтом 30 година, Али Абдулах Салех је владао Јеменом 34 године. Они су углавном планирали своје директне потомке за наследнике. Хосни Мубарак је планирао свога сина за будућег председника, али војска која је веома утицајна није одобравала његов избор за будућег председника и Америка није желела да ризикује.
Сједињене Америчке Државе су покренуле ланчану реакцију у свим земљама региона где су неке од њих брже боље отпочеле са серијом интервенција у привреди како би сачували социјални мир и стабилност и спречили даље ширење протеста. Саудијска Арабија је одлучила да свим незапосленима додели новчану помоћ од 530 долара месечно док су у процесу потраге за послом, такође је издвојила 130 милијарди долара у циљу отварања нових радних места. Друге земље су војно интервенисале у циљу сузбијања немира, док је Бахреин који не поседује војску позвао армију Саудијске Арабије у помоћ која се одазвала позиву и угушила протесте.
Демонстрације су се шириле и на до тада стабилне земље и дугогодишње непријатеље Америке и Запада, на Либију и Сирију. То је представљало одличну прилику да се заврши и са непријатељима, а не само са пријатељима. Тако је дошло до промене режима у Либији, где је након грађанског рата свргнут са власти дугогодишњи председник Муамер Ел Гадафи након 42 године владавине. Демонстрације у Сирији су прерасле у грађански рат који је тада почео и даље траје и однео је више од 150 хиљада живота.
Након збацивања Мубарака на власт долазе Муслиманска браћа које Америка подржава "Председник Обама се заложио за сарадњу са изабраним председником Морсијем, на бази узајамног поштовања и са циљем да се остваре многи заједнички интереси Египта и САД", гласило је саопштење Беле куће. Пошто се Муслиманска браћа све више окрећу радикалном исламизму, Ирану и анти-западној политици Америка са све већим негодовањем гледа на развој ситуације у Египту.
Након годину дана власти почињу нови протести у Египту, али овај пут против Муслиманске браће. Војска одлучује да интервенише и преузима контролу над државом на челу са Ал Сисијем. Нови лидер Египта се жестоко обрачунава са припадницима муслиманске браће и организује изборе на којима је он једини озбиљан кандидат. Након избора Обама је опет честитао новоизабраном председнику, као и претходном на победи и изразио спремност да "заједно раде на унапређењу обостраних интереса две земље."
Треба нагласити да Америка ни једног момента није желела ни једно обарање власти да прогласи државним ударом јер би на тај начин остала без могућности да Египат помаже како финансијски тако и материјално, нарочито војно.
