Потопљени руски нуклеарни реактори - потенцијална катаклизма на Арктику (КАРТА)
У пределу око Северног пола у будућности може бити свакојаких проблема међу којима нису искључиво геополитичка и економска борба Русије, САД, Канаде, Норвешке и Данске за ресурсе који се крију испод мора и леда.
Претходних неколико година свет се сетио да постоји и Северни пол. Не само када се у квизу поставе питања ко га је први посетио или ко га је први прелетео, него и да тај део света има употребну вредност.
Глобално отопљавање подстакло је помисли о краћој морској рути од источне обале Азије до Европе која ће бити могућа од јула до септембра већ од средине века (процена је да би пут од Ротердама до Јокохаме био краћи за 40 одсто од руте преко Суецког канала).
Други значај Арктика лежи у ресурсима нафте, природног и течног гаса, као и руда метала које се налазе испод течног и чврстог прекривача, које би продужиле актуелне залихе фосилних горива за неколико деценија. Поменута петорка већ се расправља ко има право на који део предела.
Постоји, односно тек ће да се развије, и трећа димензија важности Арктика, особито дела између европског дела Русије и Северног пола.
Совјетски савез је био земља немарна према природној средини. Регион Нориљска је готово немогућ за живот због експлоатације никла. Ако се окупате у уралском језеру Карачај буквално ћете умрети јер су њега смештали радиоактиван отпад у првим годинама руске нуклеарне активности.
Пракса бескрупулузног одлагања отпада није само совјетска тековина. И остале нуклеарне силе су то радиле, мада су углавном избегавале предел близу становништва и близу суседних земаља.
Неки од атола у архипелагу Маршалских острва су најпознатији примери, пре свих острво Бикини.
Једно од таквих места, где је безочно бацан радиоактиван отпад јесте морски појас од обале Норвешке до острвља Нова земља. У Баренцово и Карско море положено је 19 бродова са опасном материјом, 14 нуклеарних реактора (5 и даље садржи гориво), 735 комада машина које су контаминиране радиоактивношћу и око 17.000 контејнера разних величина са истом врстом отпада. Поред свега, испод површине леже и три нуклеарне подморнице, подаци су норвешке фондације Белона која се бори против загађења природе широм света, највише у Норвешкој, ЕУ, Америци и Русији.
Подморнице К-27, К-278 и К-159 су најопасније јер нису плански спуштене у море, односно нису осигуране од евентуалног цурења отпада.
Највећа претња је К-27. Направљена 1962, подморница је имала тада нов и непроверен тип реактора који је одмах почео да одашиље радиоактивност. Чланови посаде брзо су били заражени, па је 1982. пловило потопљено у Карском мору, на дубини од 30 метара.
К-278 Комсомолец је проблем друге врсте јер се налази се предубоко за извлачење (1.680 метара), ако отпад почне да истиче. У њој се налазе две нуклеарне бојеве главе, као и истрошено уранијумско гориво.
Норвежани се највише плаше К-159 јер је најближа њиховој обали и, ако отпад процури, може да загади рибу којом се Норвешка храни и коју извози. Заједничким подухватом, Русија и Норвешка су провериле стање брода; нема налаза који указују на цурење, а додатном оплатом спречена је катастрофа у кратком року. Дугорочно речење ће захтевати додатне интервенције.
