ПОТРЕСНА ПРИЧА ИНВАЛИДА ИЗ ХРВАТСКЕ: "Закаснио сам да се запослим, вероватно нећу закаснити на своју сахрану"
Хрватска ништа није учинила да побољша статус инвалида. То јако добро зна Тихомир Цвјетковић, који као месечну накнаду за сина инвалида о коме се даноноћно брине, прима свега 160 евра.
Тихомир Цветковић (56) је пажњу привукао отвореним писмом хрватској јавности:
"Тако бих се радо мењао са својим сином. Преузео бих његову бол, немоћ, парализу. Да бих му своје очи да види, своје руке да може узети храну и писати, своје ноге да може ходати. На жалост, то тако не иде, а волео бих. Од мултипле склерозе мој син Хрвоје је оболео са непуних седамнаест година (сада има двадесет и седам). Свлачимо га, облачимо, купамо, хранимо, носимо у WC по степеништу сваких сат и по, највише два. Колица му ништа не помажу, коцку поломљене чоколаде није у стању принети устима. Све теже гута храну. То води према храњењу на сонду. Понављам, мој син не може говорити, не може да пише, не може да хода, не може сам да једе, губи вид."
Цветковић је указао и на чињеницу како родитељи инвалида немају нимало слободног времена да иду и да моле за помоћ "под прозорима министарства", јер су потребни својим најдражима двадесет четири сата на дан да се брину о њима, пише јутарњи.хр.
И мајка оболела!
Цветковићи живе у недовршеној кући чија је реконструкција прекинута пре четири године, јер су сав новац трошили на лечење сина, а у последње две године и на лечење Цветковићеве супруге Марице, која је оболела од рака материце! С њима живи и млађи син Иван (22), који нам каже како нема избора - мора да се брине о брату, јер тата, који једини привређује, радећи у сменама.
Нови детаљ црне слике стања породице Цветковић је Цветковићев брат Јосиф који живи под истим кривом са њима. Брат му је три пута оперисан, од малигних тумора, тако да мора и о њему да се брине.
"Просечно сам два до три дана у недељи у педесет и шест километара удаљеном Загребу са дванаест година старим аутом у који једва стану инвалидска колица. Јавног превоза готово да и нема. Ако немам властити превоз, могу комотно дати отказ у фирми јер никакво јавно превозно средство не постоји да би задовољило потребе радника. Мени је ауто ортопедско помагало, без једне руке некако ћу и организовати живот, без аута никако“, пише Тихомир Цветковић.
Наставља причу како му је жена домаћица и није убележила ни дана радног стажа. "Доприносе јој не плаћам, откуд ми". Ћерка је дипломирала пре четири године, али посла нема, па ради као конобарица да би преживела.
Хрвоје је оболео у другом средње. Иако је успео да заврши за рачунарског техничара, посао као инвалид није нашао. Отац је испричао како је његовом сину Хрвоју најтеже пало када су га напрасно избрисали из евиденције незапослених.
"Што им је сметао? Дакле, избачен је само зато што је број незапослених у Хрватској политичко питање. Једном ми је рекао син, док је још могао да говори: 'Закаснио сам да се запослим док сам још могао да радим, закаснио сам за инвалидску пензију, закаснио сам на трансплантацију матичних ћелија, закаснио сам на доделу неговатеља, вероватно нећу закаснити на своју сахрану!'"
