Имамо ли као на живот право и на смрт?
Да ли људима са страшним боловима за које се више ништа не може учинити треба помоћи да умру? Табу тема која је поделила правнике, лекаре, политичаре, али и цркву, временом добија шире димензије.
Омогућавање безболне и лаке смрти неизлечивим болесницима који трпе неиздрживе болове већ дуго година изазива ерупцију реакција у многим европским земљама. Мишљења су подељена, па док се у неким земљава еутаназија дозвољава и сматра спасењем, у другим се на овај корак гледа као на убиство и кривично дело. Сваки нови случај извлачи давно затрпане ствари испод тепиха и доноси нове таласе расправа.
На основу резултата анкете која је недавно спроведена чак 70 посто немачке популације изјаснило се да треба дозволити активну помоћ при умирању, односно, еутаназију. Ова могућност законом је дозвољена у четири европска државе: Белгији, Холандији, Луксембургу и Швајцарској.
Тамо где закон ово право штити и омогућава убиство на захтев многима је нормална појава. Уколико болесна особа није у стању да донесе одлуку о прекидању живота од стране лекара, о томе имају права да одлучују чланови њене породице. Тамо где је смрт сигурна, постоји неколико начина да се она олакша: испијањем смртоносног лека, примањем инекције или искључивањем са апарата.
Клиника која пружа достојанствену смрт по цени од 4.000 евра
Швајцарска организација Дигнитас, организација за еутаназију нуди својим клијентима испраћај на онај свет у посебно припремљеним просторијама по цени од 4.000 евра. Особље клинике пацијента дочекује на аеродрому, смешта у своју собу, док након регулисања докумената узимањем смртоносног лека, који садржи натријум-пентобарбитал, пацијент утоне у сан пре него наступи смрт. У земљи пуној контроверзи услуге ове клинике доступне су и странцима који ту могућност немају у својим земљама. Како се сматра, овде не умиру сами.
До прошле године, утеху у циришкој клиници потражило је више од 1.300 особа, међу којима највише Британци и Немци. На списку ове организације нашла су се и имена из региона, али и Србије. Ко год пожели да последње тренутке свог живота проживи и промени мишљење о оваквом начину умирања може да одустане.
Право на смрт деце
Белгија, где је еутаназија дозвољена од 2002. године за пунолетна лица, у фебруару ове године усвојила је одлуку о проширењу закона о еутаназији која се односи на смртно оболелу децу са неиздрживим боловима, што подразумева право детета да затражи еутаназију због неизлечиве болести и немогућности лечења. Да би се живот детета прекинуо на овакав начин неопходно је да се дете свесно одлучи на овај корак, да има одобрење родитеља и лекара, неизлечиву болести као и болове за које не постоји могућност да се умање.
Ова одлука изазвала је бурне реакције, почев од тога јесу ли деца у стању да самостално и трезвено одлучују о одузимању сопственог живота. Број случајева еутаназије у Белгији прошле године је порастао са 235 године на 1.432.
Покретни тимови који еуутаназију извршавају по кућама
Када је у питању најлибералнија земља света, Холандија, дозвољава право на асистирано самоубиство, али и даје право лекарима на приговор савести. Па у случајевима када лекари одбију да изврше еутаназију над пацијентом, тимови за крај живота нуде им зу "услугу". Првенствено је планирано да њихове услуге буду бесплатне, а њих изводе у у домовима пацијената. Битно је да је одлука добровољна и промишљена, болест неизлечива, а болови неподношљиви. Међутим, и овакав вид помоћи је наишао на одбијање и негодовање.
У земљи која је прва легализовала еутаназију годишње се изведе 3.100 асистираних самоубистава.
Еутаназија је у Србији дефинисана као посебно кривично дело, па сваком ко изврши еутаназију прети казна затвора у трајању од 6 месеци до 5 година. Без обзира на размишљања и ставове друштава различитих закона и култура, ера савремене медицине донела је нова права и могућности. Поштовање права на живот захтева и укључује поштовање права на смрт.
