НИШТА БЕЗ ПОЛИТИКЕ: Иран може "да окачи мачку о реп" нуклеарни споразум?
Три америчка председника су говорила да је Иран претња по САД и свет. Данас, у светлу финализације преговора о нуклеарном програму Техерана, Џорџ Шулц и Хенри Кисинџер постављају питање - шта ће се изродити из целе приче.
Амерички бивши генерални секретари Хенри Кисинџер и Џорџ Шулц дали су своје виђење преговора који су у Швајцарској вођени са Ираном око његовог програма развијања нуклеарне технологије и енергије. Кључна тема двојице негдашњих државника јесте да ли ће попуштање Ирану бити пут у превелико јачање Ирана.
ШТА ЈЕ ДОГОВОРЕНО?
Дакле, Иран није натеран на обуставу нуклеарних активности, што је и било тешко очекивати од Техерана који је уложио деценије реалног рада, као и репутацију у нуклеарно оружје као потврду своје независности.
Споразумом је предвиђено да ће Иран само ограничити своју активност на цивилне активности, као и да ће се привремено (10 година) отпустити од рада на нуклеарном оружју.
Иран је у последњих 12 година, колико трају преговори, са 100 дошао до 20.000 нуклеарних центрифуга. Преговори су редовно западали у ћорскокаке, а онај ко углавном није попуштао, био је Техеран. Америка јесте. Зато славодобитни закључци заговаралаца споразума, који тврде да је Иран натеран на ограничења, нису потпуно на месту, већ има места и за оне који брину да ли ће се Иран моћи натерати на та ограничења.
Кисинџер и Шулц хвале Обамину стрпљивост и Керијеву упорност у изналажењу договора, уместо запаљиве реторике. За разлику од Џорџа Буша Млађег, садашњи председник није претеривао са оценом Ирана као носиоца Осовине зла, поготово у другом мандату.
НА ПАПИРУ ЗВУЧИ ЛЕПО, АЛИ КАКО ТО ПРЕТВОРИТИ У ПРАКСУ
Склопљен је начелни споразум, до доношења поптуног, за пар месеци. Чак и такав, оквирно конципиран, он није познат јавности, већ само оно што је Америка рекла да се у њему налази.
Иако је количина уранијума за обогаћивање у Ирану договором смањена, није јасно како ће се спровести мере провере фактичког стања. Техеран је пристао на међународне посете постројењима како би се утврдило да је "програм у складу са разумном цивилном сврхом", али је сумњичавост у потпуни успех контрола итекако логична. Поготово кад се сетимо да блискоисточна земља има више од 10 година искуства у сакривању својих постројења и напретка нуклеарног програма.
КАКО КАЗНИТИ ИРАН АКО ПОГАЗИ СПОРАЗУМ?
Да ли су САД и Запад способни да натерају Иран претњом да се обузда? Као мера притиска прдвиђене су санкције. Ипак, прошли пут су требале године да се створи коалиција земаља које су се одрекле економске користи (на пример, француска аутоиндустрија је имала јако упориште у Ирану) да би притисле Техеран.
Следећи пут САД можда неће успети да намоле и наговоре савезнике на сарадњу, те је могуће да тада Вашингтон буде изолован, а не Терехан.
Даље, када споразумно време од 10 година истекне, шта ће спречити Иран да пређе у фазу која је за сада одложена. Сигурно неће бити заосталији, већ напреднији, развијенији, а нуклеарна технологија Ирана биће софистициранија.
РЕАКЦИЈА СУСЕДА - АТОМСКИ БЛИСКИ ИСТОК?
Држање САД у преговорима земље у иранском комшилуку виде као попуштање које за њих значи смртну опасност. Земље Арабијског полуострва и Блиског истока у Ирану имају непријатеља кроз векове. Разлике су расне (Иранци су Индоевропљани, као на пример Курди, Грци, Немци), док су сви остали Семити (Арапи од Марока да Омана), на шта се, што је опасније, надовезује верска различитост (Иран је шиитска, готово све остале земље су сунитске, а нетрпељивост између њих је изузетна).
Саудијска Арабија је већ наговестила да ће, ако Иран добија право на нуклеарно оружје, и сама кренути путем. Такав развој ситуације могао би да подстакне и друге, на пример Египат, Турска или УАЕ.
Кисинџер и Шулц се зато питају, како ће свет успети да амортизује сваку нову нуклеарну силу и свако ново калибрисање равнотеже које ће морати да се уради.
ИРАН КАО ГАЗДА РЕГИОНА ИЛИ ИРАН АМЕРИЧКИ САВЕЗНИК
Кисинџер и Шулц су служили као секретари у ери пре Иранске револуције и оба сматрају да би нова сарадња САД и Ирана била у корист стабилизације Блиског истока и у корист америчких интереса. Проблем је што Иран нема заједничких тачака са САД. Штавише, политика ове земље је изразито антиамеричка, што се види и у ескалацији у Јемену, коју Америка види као напад на позиције Саудијске Арабије, свог најбољег арапског савезника.
Отуда обојица бивших политичара сматрају да је уз нуклеарни споразум потребан и један политичке природе, који би зауздао спољнополитичку експанзивност Техерана. Без ове компоненте, традиционални амерички савезници у региону пашће под све агилнијим Ираном и биће плен његове хегемоније. То са собом повлачи нестанак лојалности савезничких држава према САД, а преко тога ситуацију у којој ће САД своје присуство на Блиском истоку морати да граде испочетка.
