Са 13 година је изгубио мајку и живео је код тетке све док због сиромаштва није дошао у ЗВЕЧАНСКУ
Јесте ли се некада запитали како живе деца без родитељског старања? Куда ће након дома и јесу ли спремни за самосталан живот? Мало је познато да живот у дому може да траје и након навршене осамнаесте године, а прича овог момка је једна од таквих.
Двадесетдвогодишњак Н. О. живи у Дому за средњошколску и студентску омладину. Дом је постао његова кућа када је већ постао пунолетан. Несвакидашнији живот једног дечака и чудан сплет догађаја довели су младог Ивањчанина у престоницу, где живи већ четири године.
"Први пут сам овде дошао 2010. у новембру. Било ми је необично у почетку, чудно да се прилагодим пошто сам дошао из мање средине. Први пут сам се одвојио од своје породице и све је у почетку било страшно, али после тога сам се навикао. Дошао сам јер сам желео да наставим школовање, упишем нешто даље, али будући да су ми родитељи разведени, мајка ми није више жива, нисам имао финансијску подршку и доласком овде сам успео да наставим школу", објашњава младић.
Дом за средњошколску и студентску омладину један је од седам домова који се налази у склопу Центра за заштиту одојчади деце и омладине у Звечанској. Реч је о посебном виду услуга, прелазној стамбеној заједници где се млади припремају за осамостаљивање.
О тренутку када је његов дечији живот изгубио право значење те речи било му је тешко да говори о томе и то на свој 22. рођендан, четврти који слави у Дому.
"Доста ствари се издешавало. Околности су биле тешке, ал' то се све догодило када сам имао 13 година. После тога сам живео са мамом један период, до своје средње школе. Када је она преминула, брат и ја смо били годину дана код тетке. Пошто су нам рођаци, нису имали никаква примања на нас, као што би имала хранитељска породица. Онда је настао проблем због њихове финансијске ситуације. Није да нису хтели да брину о нама, али то је био разлог због ког сам решио да одем у интернат, који је био у склопу средње школе, за децу из удаљених места, где ми је било много лакше", прича Н. О.
КАКО ЈЕ КАД ТЕ СВИ НАПУСТЕ: Овако изгледа живот деце у Звечанској
Две собе, кухиња, купатило и предсобље са ТВ-ом на располагању су деци у Дому за средњошколску и студентску омладину. Како би добили шансу да свој боравак у Центру продуже и прилику да осете како изгледа самосталан живот омогућено им је да у импровизованом стану живе док своје школовање не заврше или напуне 26 година. Свакодневне вештине овде тренутно стиче четири студента, од којих је један и овај младић.
"Овде се студенти оспособљавају за стварни, породични живот. Реч је о посебном виду услуга, прелазној стамбеној заједници где се млади припремају за осамостаљивање. Васпитачи имају улогу ментора који их подржава и учествује у креирању дневних активности, док обука обухвата практичне социјалне вештине у заштићеним условима. Млади сами одржавају хигијену, припремају оброке, примају госте, организују славља и дружења...", објашњава васпитачица Снежана Милошевић.
"Не могу да кажем да на њих гледам као на породицу, јер породица не може да се замени, али на неки начин осећам олакшање што сам дошао овде, у суштини ми је била потребна нека промена. Сматрао сам да не треба да останем тамо да живим, па, видећемо шта даље. Осетио сам напредак, помогли су ми да видим како изгледа самосталан живот... Значи ми све ово у погледу неке стабилности, јер да нисам овде радио бих нешто да отплатим свој смештај, мада не знам да ли бих и тада имао довољно. Плаћам и овде, али не толико колико бих самостално морао", прича корисник Дома.
Овде се о њима брину 24 часа, увек могу да се обрате дежурним васпитачима за савет и помоћ, али надзор није интензиван. Адолесцентима овај вид смештаја највише одговара, раде на комуникацији, овде имају интиму, а ефекти су више него корисни за њихову социјализацију, објашњава Милошевић.
Н.О. има млађег брата од ког је раздвојен од тренутка када је почео да живи у интернату. Тада су и њихови животи кренули различитим токовима.
"Са оцем нисам у контакту, али са рођацима са мамине стране и братом јесам. Млађи брат је отишао у хранитељску породицу када сам ја отишао у интернат. Стицајем околности био је у две, да би се на крају задржао у трећој породици, где је остао да живи до пре неких годину, две. Јако хиперактиван, па нису успели да га исконтролишу. У трећој породици имао је све, све су му дозволили, али је некако изгубио сва ограничења. Сад је тренутно у Центру, али треба да пређе да живи код рођаке која је овде у Београду. Били смо све време у контакту, али мислим да не бисмо могли да живимо заједно, јер не верујем да бих успео да обезбедим све што му је потребно, смештај и остало, од тог неког посла који бих радио".
ПОДГОРИЧКА МАЈКА ХРАБРОСТ: Највише ме боли док гледам ћелаву ћерку у хаљиници
За неколико месеци ће у својим рукама држати и диплому, а сад као апсолвент не живи много другачије од других студената, излази, дружи се, учи... Међутим, памти и тренутке када га вршњаци, због тога што је дете Дома, нису баш најбоље прихватали.
"У почетку сам имао таквих проблема, све зависи како до кога дође. Некако сам имао неки трип да ме другачије гледају, али после ми је свеједно било, ко хоће да се дружимо, супер." План му је да заврши студије и, уколико успе, нађе посао негде у иностранству. Прошле године је био у прилици да ради у Америци захваљујући програму Work анд Травел.
"Био ја овде или у некој породици, сви ћемо на крају бити самостални људи. Нема неке превелике разлике касније", закључује овај студент.
Родитељску љубав не може ништа заменити, ал' сама прилика да се осете самостално, чињеница да имају кров над главом и могућност да се за најједноставније ствари обрате за савет, помоћ је коју као пунолетне особе обично не добијају на другом месту. А већ после тога, када се њихов продужени боравак заврши, препуштени су сами себи и својим способностима, па како се ко снађе.
