ПРИЧЕ СА СВЕТСКОГ ПРВЕНСТВА: Ми већ знамо ко је освојио Мундијал

Паника и стрепња читавог Бразила и свих челника Фифе због могућег организационог фијаска пред почетак Мундијала 2014. показале су се оправданим. Питање је ко би пратио завршницу фудбалског надметања да добродушни Банаћани нису одлучили да Светско првенство у шорама организују протеклог викенда (5. и 6. јула). Тако у шали говоре Томашевчани, домаћини такмичења у банатском бејзболу (или је бејзбол америчка верзија шора?). И додају да би 13. јула на финалу у Рију чувена Маракана била празна. Кажу, сви би гледали ШОРЕ у њиховом малом селу Томашевцу, на још мањем терену који је некада био игралиште вртића!

Рекли смо вам да знамо ко је Светски шампион - то је екипа "Чоке" из јужног дела села домаћина. Они су након дводневног надметања били најбољи у конкуренцији 10 екипа. Ако и даље не схватате у чему су то прваци можда ће вам помоћи ако вам кажемо да је то стара банатска, чобанска и милитарска игра налик бејзболу. Само што се палицом не удара, већ "шора" лопта, а играчи не трче већ "бегају". И не иде се од базе до базе, већ шмекерски и швалерски - од "цуре" до "цуре". Игра се сат времена, десет на десет, једна екипа напада, а друга је у одбрани. Или, исправније речено, у "кечи" је - јер "кеча" илити хвата крпењачу.

"Чоке" су резултатом 16:9 у финалу победиле екипу "Маријева" која је такође из села домаћина, само из супротног, северног дела. То су називи два места чијим спајањем је настао Томашевац који је добио име по грофу Тамашу, земљопоседнику, или по реци која ту протиче - Тамишу. Ми ћемо ипак закључити да је село добило назив по чувеном локалном бирц-мајстору и заводнику - Томи Шевцу!

Јер, у Томашевцу има доста легенди које у својој фантастичности кокетирају између истине и шале. Таква је и причао о одласку идворског научника Михајла Пупина у САД где је показао новим пријатељима како се играју шоре, а ови од тога направише национални им бејзбол. Сличне су све легенде, никад не знаш шта је истина, а шта не. Шта је преувеличано, а колико важних ствари још није испричано. Договоримо се зато да верујемо у Пупинов утицај на Амере - ако је то неистина бар је бајковита и шеретска.

Мештани банатског села кажу да су се Чоке и Маријево "дигли на палице" због тога што су они настављачи војничке традиције предака. До средине друге половине XIX века ту је била Банатска војна граница - брана између хришћанског и исламског света, између Османског царства и Хабзбуршке монархије. Историјски је податак да је одред српских граничара од око 300 људи, под командом капетана Ђорђа Радивојевића, изгинуо бранећи да Турци пређу мост преко Тамиша, правећи тако одступницу аустроугарској војсци у повлачењу. То је легенда о банатских 300 или банатским Термопилима!

Стога се Томашевац недавно прогласио за престоницу банатских милитара. Мештани можда више немају навику да увек у неком џепу имају "брису", мали нож, али зато знају да се дохвате палице и с њом реше неке "несугласице" између северног и јужног дела. Шорачке, наравно, јер у жестоким спортским дуелима палице мирују само кад се такмичари свађају (није забрањено, често се "упражњује" као туче у хокеју). И што је најважније - "треће полувреме" је узбудљиво као и у Бразилу. Нема карневала у Рију, али се фино весели - банаћански, уз ракију, вино, пиво и песму. А боме и уз рокенрол - ни дух групе "Гоблини" који су пре десетак дана наступили на ТЛО фесту није "ишчезао" из Томашевца, а после финала је одржан још један гитарски концерт.

Имају они и легенду о локалном поштару Миши Сијану који је урадио ствар за Риплија - дао је два гола из корнера на једној фудбалској утакмици, један левом, а други десном ногом! Ко је то још успео, на целом свету?

Да се вратимо Мундијалу. Иако неупућенима ово такмичење вероватно делује мизерно, сами учесници му придају велики значај. Није мала ствар бити светски првак или победити комшијско село на Првенству света! Поред домаћина, учествовале су екипе из суседног Орловата, Новог Сада, Беле Цркве, Панчева, Кикинде, Жабља, као и гости из румунског, али српског православног села Радмина (да првенство може да се зове међународним, а остатку света нико није крив што не зна шта пропушта).

У 14 година играња Светског првенства у банатским шорама ово је тек трећи пут да се у финалу састају домаће екипе (као и у фудбалу, данас цео свет зна да игра шоре). "Чоке" су до ове године биле шорачка верзија фудбалске репрезентације Уругваја. Освојили су први Мундијал и до недавно нису више били на крову света. Иако увек фаворити, нису пречесто били у најужем кругу претендената за освајање трофеја. Тако је било и ове године, али десило се да је победио тим и екипни дух (а ни тога баш превише нису имали у ранијим годинама).

Догодило се да главну улогу на шорачком терену у 2014. не води подбацивач који је обично "право ђубре" јер му је циљ да "зафркне" ударача тако што ће му "завртати" лоптицу и провоцирати га. Ни ударачи нису били највеће "баје" на терену - није било превише разорних "шорања" која иду преко зида несрећног комшије чија је кућа на крају терена. Несрећног јер су му шорачи на прошлим такмичењима ломили црепове на крову и натерали га да зазида прозоре на кући.

Главну реч је ове године водио "Тим"! "Чоке" су у свим утакмицама одиграле савршену одбрану, а поготову у мечу за полуфинале против "вечитог ривала" и фаворита, екипе "Орлова" из суседног Орловата - прошлогодишњих првака. Њима није помогло што су у тим вратили старије, легендарне играче (можда им је то и одмогло). "Чоке" су биле неумољиве и свих 60 минута су играле исто - не претерано фуриозно, али константно чврсто.

Бољу одбрану од чоканске видели смо само на једној утакмици - у полуфиналу између "Бећара" из Новог Сада и томашевачког "Маријева". Домаћини су упркос жестоким нападима Новосађана успели да одбране своје "цуре". Међутим, у финалу им је у неколико ситуација (безазленијих од оних у полуфиналу) попустила концентрација, а "Чоке" су константношћу у игри успеле да надокнаде заостатак од 8:1 и да преокрену до 16:9. Непрестано су се бодрили и чини се да су стално веровали да могу да победе. А веровали су и у своје саиграче! Иако су за противника имали екипу која је уз Орловат најчешће освајала Мундијал.

Коментатор је преко разгласа јављао резултат финала у шорама, али и оног вимблдонског између Федерера и шампиона Ђоковића које се играло у исто време. Неко у публици се у шали запитао да ли у том тренутку и у Лондону спикер ради исто и јавља какво је стање на храму шорачког спорта у Томашевцу. Кад смо се већ договорили да верујемо у легенде, зашто да не верујемо и у ову причу?

И на крају, испунићемо жељу Томашевчана - нећемо вам открити где се налази њихово село. Ако бисмо вам рекли да је Томашевац место у срцу Баната недалеко од Зрењанина, а на само сат времена вожње од Београда, онда ћете сви похрлити тамо. Да уживате у пецању поред Тамиша, мирном хуку старих липа и врба, клепетању рода, шепурењу гусака, лабудова, крава и чобанских паса - пулина. Томашевчани ће морати да оправдају епитет добрих домаћина и да вас угосте као рођене. Како кажу, боље им је да све остане мирно, тихо и анонимно, како би путници намерници који тамо случајно залутају могли и даље да се чуде зашто никада нису чули за такав рај на земљи!

Сергеј Комненић