Пуцањ који се чуо широм света!

Видовдан – Судбоносни датум српске нације

Сваки народ има један дан у историји који сматра важнијим од свих осталих. За Србе, најважнији датум у њиховој историји је 15. (28.) јуни, познат као Видовдан. Тога дана, 1389. године, пре шест стотина година, сукобиле су се српска и турска војска на Косову пољу. И српски владар кнез Лазар и турски султан Мурат су погинули у боју. Иако, према истријским документима, ни Срби ни Турци нису добили битку, Србија је била толико исцрпљена и ослабљена да није могла више да се одупире Турцима и наследници кнеза Лазара су признали турску власт, после чега је отпочело петвековно ропство Срба под Турцима. Дуго и мученичко ропство је изменило ток српске историје и зауставило културни напредак Срба.

Анализа историје показује да је 28. јун кроз векове био важан али и кобан датум за Србе. Хронологијом догађаја види се да овај мит није без основа. На овај датум збили су се велики догађаји, важни како за Србију, тако и за цео свет, догађаји који су мењали историју народа и земаља. Поред Косовској боја 1389. године ту су: тајна конвенција Србије и Аустроугарске (1881.), наравно Сарајевски атентат (1914.), затим Версајски мировни уговор (1919.), Видовдански устав (1921.), резолуција информбироа (1948.), Милошевић на Газиместану (1989.), потом Срби у Хрватској (1990.), Сабор опозиције (1992.), изручење Милошевића Хагу (2001.) и као последњи у низу, добијање датума за преговора са ЕУ (2013.).

Сарајевски атентат

Био је то топао јунски дан, лета 1914. године. Сви у Сарајеву су очекивали посету престолонаследника Аустроугарске, која је још раније најављена. Било је у плану да надвојвода буде на челу војних маневара аустроугарске војске који су се одвијали у околини града. Намерно је изабран датум, 28. јун, због његове исторјиске важности за Србе - народ који је већ неко време трн у оку аустроугарске монархије, и њене експанзионистичке политике на Балкану.

Још од Берлинског конгреса 1878. године, на којем је и млада кнежевина Србија добила своју независност, када је Аустроугарска монархија добила мандат да окупира Босну и Херцеговину, која је формално била под турском влашћу, почео је да се рађа анимозитет између српског становништва у Босни и нове аустроугарске власти. Међутим, власт у Србији је тада почела своје везивање за Аустроугарску политку. Но, томе је дошао крај 1903. године, падом династије Обреновић и доласком Петра И Карађорђевића на престо Србије.

Доласком Карађорђевића ојачала је проруска струју на српском двору, а Аустроугаска је поново имала непријатеља на својим границама. После много година политичких и економских тензије између две земље, Србија је почела све брже да се развија, брже него под “патронатом” Аустроугарске. А јачањем Србије јачао је и панславизам у Аустроуграској. Зато је као велики ударац српским плановима, по истеку мандата од 30 година, Аустроугарска 1908. године анектирала Босну и Херцеговину. То је изазвало бурне рекације, поготово у Србији. Цела ситуација је умало тада довела до рата. Од тог тренутка, у Босни али и у Србији, почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна од тих је и Млада Босна, која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука.

Као што је и очекивано, српско становништво Сарајева је појављивање Фердинанда на челу војске доживљавало као провокативно. И док су једни празнично чекали долазак престолонаследника, група студената имала је другачије планове. Чланови организације Млада Босна, поделили су пиштоље и бомбе међу људе који ће да изврше атентат. Међу њима су били: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић, Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и Гаврило Принцип.

Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Штавише, крајњи циљ атентата није био да се изазове рат, јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто да осмисли. Уз то, сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто је тајним каналима члан Црне руке и припадник српске обавештајне службе Драгутином Димитријевићем (Апис), сазнао да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре.

О активностима на граници и пребацивању тројице младића са оружјем у Босну, био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић, који је потом српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху. Штавише, наводи о могућем атентату су долазили и од стране служби из Монархије, али надвојвода их је све игнорисао.

У самом атентату учествовало је седам поменутих припадника Младе Босне, који су били распоређени по маршрути, од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице. Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони. С обзиром да је покушај атентата осујећен, надвојвода је одлучио да настави са планираним посетама по граду, упкос упозорењу саветника.

После посете војној болници, возач аутомобила, не познавајући улице Сарајева, изгубио се. Гаврило Принцип, као и остали чланови групе, иницијално су напустили своја места пошто су чули еклсплозију бомбе. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у прошао поред Гаврила Принципа, који је искористио прилику и потегао пиштољ. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Петорици завереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Аустроугарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије иако, ниједан од ухапшених Младобосанаца, који су у истражном поступки подвргнути најтежим облицима мучења, није признао своју везу с било којом организацијом из Србије, или са било којим њеним држављанином, односно није доказана умешаност Србије у атентат. Потом је Аустроугарска спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Монархију која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у Ултиматуму упућеном Србији.

Оптужба на рачун Српске владе је била апсурдна с обзиром да је у време атентата Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат, ни против Аустроугарске, а камоли и против њене природне савезнице, Немачке. Поред тога, у Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат.

Млада Босна била је полуилегална организација, за чије су постојање су знале аустроугарске власти после ранијих неуспелих атентата њених припадника. Већина њених чланова имала је полицијске досијее и будно су се пратиле њихове активности. Да ствари буду "чудније", на неколико дана пред сам атентат, за који су полицијски органи имали информација да ће се десити, само је њих неколицина притворена из безбедносних разлога. Потенцијални атентатори су остављени на слободи.

РАТ

Рат почиње објавом рата Аустроугарске Србији 28. јула 1914. године, пошто Краљевина Србија није дала “задовољавајући” одговор на Ултиматум, који је Монархија упутила Србији због атентата на аустроугарског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

Након атентата, односи међу моћним европским државама, које су биле груписане у два одбрамбена савеза, неочекивано брзо се кваре а дугочекивани сукоб, који је требао да реши територијалне аспирације између нових међународних играча и старих колонијалних монархија, могао је да почне. Објава рата Аустроугарске Србији активирала је низ савезништава која су покренула ланчану реакцију објава рата. До краја августа 1914. већи део Европе се нашао у рату.

Са једне стране, нашла се Антанта, коју су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. На другој страни, нашле су се Централне силе, које су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која 1915. године мења страну. Србија се од почетка борила на страни сила Антанте.

Рат је вођен на неколико ратишта која су поделила Еуропу. Западни фронт се одликовао системом ровова и утврђења које је одвајала ничија земља. Ова утврђења су се простирала дужином већом од 600 км. Западни фронт простирао се од Антверпена на северу и неутралне Швајцарске на југу. На Источном фронту, који се водио на дужини од 1600 км, велика пространства источноевропских низија и ограничена железничка мрежа, нису омогућиле да се овде развије стање као на Западном фронту, иако су сукоби били подједнако жестоки. Поред тога, жестоки сукоби су вођени на Балканском, Блискоисточном и Италијанском фронту. Уз то, непријатељства су се одвијала на мору, и по први пут, у ваздуху.

Рат је окончан 1918. године потписивањем низа мировних уговора између учесница, којим су званично завршена непријатељства. Међу њима је свакако најважнији Версајски мировни уговор 1919. године, којим је окончан рат. У Великом рату је убијено више од 15 милиона људи а 20 милиона је рањено. Државе на чијим се територијама водио рат, претрпеле су велика разарања.

О самом почетку рата, последњих пар година, све је више настојања међу појединим европским историчарима да пребаце кривицу за избијање рата на Србију и Русију, док се сама комплексност тадашњих међународних односа, блоковска подела међу државама и експанзионистичка политика тадашње Немачке игноришу или стављају по страни. Како се овај важан датум за Србију и свет приближавао, напади су постали учесталији. Сасвим је сигурно да ће и од овог 28. јуна 2014. године почети један нови рат, у којем ћемо се борити за опстанак српског идентитета и историје, што ће највише зависити од нашег знања и снаге да зауставимо сталне покушаје ревизије.