РАДОШ БАЈИЋ ПОЉУБИО МАНДИНУ СЛИКУ: Говор због ког нећете моћи да престанете да плачете
На комеморацији поводом смрти Милорада Мандића Манде говор је одржао Радиош Бајић.
Манда никад НИЈЕ ХТЕО да буде ГЛУМАЦ, а једна журка са Бјелом и Срђаном променила му је ЖИВОТ
"Небеско сазвежђе највећих српских глумаца који су нас прерано напустили од пре неколико дана постало је богатије. У педесет петој години, у пуној снази, у широком стваралачком замаху – престало је да куца уморно срце једног од најталентованијих и најомиљенијих јунака српске културне сцене, телевизије, филма и театра – Милорада Мандића Манде. У Петловцу су се огласила црквена звона, у Београду не престаје неверица, у целој Србији мук и велика туга. Из Ванкувера, Чикага, Сиднеја, Мелбурна, Осла, Јоханесбурга, Лондона, и одасвуда где се српски језик разуме – стижу СМС поруке искрене жалости и саучешћа. Отишао је у вечност још један врхунски српски глумац. Прерано, неправедно и у пуном узлету. Многе велике улоге које су оправдано биле намењене само њему и његовом раскошном таленту – неће бити одигране. Манда је био с нама, и пред нашим очима – тек онолико да га бескрајно заволимо и да постане нераскидиви део наших живота.
ОСВАНУО ГРАФИТ ЗА МАНДУ: Исписане потресне речи КОЈЕ НИКАД НЕЋЕТЕ ЗАБОРАВИТИ! (ФОТО)
ВРАТИЛА СЕ ЗБОГ МАНДЕ! Српска глумица одржала говор на сахрани и НЕПРЕПОЗНАТЉИВА ЈЕ! (ФОТО)
ПОСЛЕДЊИ ПОЗДРАВ МАНДИ: Овом песмом је почела комеморација великом српском глумцу (ФОТО)
А само дан пре његове трагичне смрти – у селу Рогача подно Космаја, у паузи снимања серије коју смо живели и радили заједно читаву деценију – са Мандом сам у сеоској цркви палио свеће за живот, за наше најмилије, за породицу и децу. Кад смо излазили из храма, у порти нас је дочекао буљук лепих, тршавих и радосних ђака из оближње сеоске школе. Срећни што у свом селу ненадано виде Милашина и Радашина – одушевљено су се тискали око нас. Чини ми се да сам тек тада докучио – због чега деца толико воле „Село гори”? У чему је тајна несвакидашње наклоности и огромне пријемчивости најмлађе популације према јунацима из Петловца? Тог дана сам у Рогачи схватио – неприкосновени кривац је Милашин. Двометраш са великим плавим очима боје најчистијег мора, и сам отац четворо деце – Манда је у сусрету, у блиском контакту љубави и обожавању најмлађих – и сам моментално постајао велико дете. Волео их је и потпуно им се предавао.
И док смо под крошњама великих липа, које су на росној кишици шириле омамљујући опојни мирис, седели и чекали да се постави расвета за наш следећи кадар, Манда је припаљивао цигарету за цигаретом и тихим рапавим гласом ми се јадао да, како ствари стоје, никад неће сустићи и отплатити све камате, курсне разлике и глобе стамбеног кредита којег је у швајцарцима подигао пре 10 година да би купио стан за породицу; да радови на реконструкцији позоришта „Бошко Буха”, чији је директор, теку веома споро, да размишља да да оставку, али му је жао да остави позориште у таквом стању, да више не зна коме да се обрати за новац, да сви политичари лажу, да је једва успео да ескивира страшан притисак владајуће партије која је тражила да учествује у њеној изборној кампањи, да је веома уморан, да би најрадије остао ту, да на неком космајском пропланку баци ћебе преко пољског цвећа – да заспи, да се не побуди три дана и три ноћи... А после да види – где ће и шта ће.
Слушао сам га као и много пута раније – али сада је његова прича била дубока као никад. Језгровита и опора. Сада, када га више нема међу нама – схватио сам колико је наш последњи разговор испод мирисних липа у Рогачи био застрашујући и судбоносан. Колико је био истинит и трагичан – са исходом који ипак нисам могао ни да сањам, нити да предвидим. Јер, доброг човека Манду, мог брата Милашина и бату по бабине линије – само су сати делили од места на које ће заувек пасти. Да ли на снимању, пред објективом наше камере, или сутрадан, на даскама које живот значе, пред препуном двораном и ужаснутим очима верне позоришне публике која га је волела и дивила му се. Ето, догодило се ово друго. Манде више нема.
ЂОКОВИЋ УПУТИО ТЕЛЕГРАМ: Овим речима се Новак опростио од Манде
Као што нема ни Северина Бјелића, Слободна Алигрудића, Павла Вуисића, Драгана Зарића, Гидре Бојанића, Зорана Радмиловића, Драгана Лаковића, Мише Жутића, Ташка Начића, Циге Јеринића, Бате Стојковића, Јосифа Татића, премладог Маџгаља, Драгана Николића – и многих других великана глумачке уметности који су прерано, пребрзо и напречац напустили овај свет. Остављам цепидлакама да утврде – ко је од њих и колико успео да догура преко шездесете? Да ли је умесно да се запитамо – зашто? Због чега наши највећи глумци и уметници којима нација треба да се поноси одлазе тако рано? Шта је разлог? О којим масним колачима је реч?
У социјалном, друштвеном, професионалном и егзистенцијалном смислу, поред дивљења и обожавања публике – шта су ови великани, којима се на нашу велику жалост придружио и наш Манда, имали?
Какав третман државе, колике плате, хонораре, накнаде, олакшице, стимулације, награде, признања, дневнице, топле оброке, репрезентацију, дивиденде? Шта још? Како им је решен и рангиран социјални и друштвени статус? Да ли држава Србија – у којој првак драме националног театра има мању плату од сервирке у скупштинском ресторану, или пи-ар у кабинету до јуче анонимног жутокљуног државног секретара неког министарства – треба да стави прст на чело?
Или, још истинитије. Желећи свима и сваком човеку добро здравље, све најбоље и дуг живот – ако се ових дана целокупна јавност пита шта се то догађа с уметницима, због чега таквом брзином одлазе наши најеминентнији глумци, да ли је умесно да поставимо питање какав је социјални статус неких других професија и друштвених група? Политичара – на пример?
ДРАГАН НИКОЛИЋ У СЕРИЈИ ПРЕДВИДЕО МАНДИНУ СМРТ?! Разговор од ког ћете се НАЈЕЖИТИ (ВИДЕО)
Политичари имају сигурност, принадлежности, бенифиције, субвенције, повољне кредите, велике плате, високе дневнице, провизије, управне, надзорне и друге одборе и привилегије – а и да не говоримо о корупцији и „крадуцкању” које је готово легитимно и легализовано.
Шта имају глумци? Ништа од поменутог. Ништа – сем бесперспективности, несигурности, неизвесности, страха од будућности, финансијског и сваког другог омаловажавања. И осећања – да то што раде, не треба никоме. У хаосу сваке врсте који нас окружује – мало стида нам неће бити наодмет.
И трагична Мандина смрт ће нам бити јаснија – а ништа мање болна."
