РАСИЗАМ: Да ли се враћа или није ни отишао?
Да ли је расизам убијен самим тим што Афроамериканци више нису робови? Да ли је расизам укинут јер Запад шири демократију? Ако јесте – шта се онда дешава у Фергусону?
Подсетимо, у суботу, 9. августа, убијен је осамнаестогодишњи Мајкл Браун из Фергусона у Мисурију.
Ненаоружани младић је ишао у посету баки, а полицајци су га изрешетали. То је довело до протеста против полиције у том граду. Званичник полиције Рон Џонсон је рекао да су демонстранти ноћас бацали флаше напуњене водом и урином на полицију, због чега су они интервенисали, те је ухапшено 47 особа.
Браунова породица тражи да се полицајцу Дарену Вилсону (28) суди за убиство. Вилсон је, према налазима форензичара, најмање шест пута пуцао у Брауна, укључујући и два хица у главу.
Хаос на улицама Фергусона у Мисурију, који су руинирали демонстранти, не престаје а, како преносе амерички медији, припадници огранка расистичке организације Кју Клукс Клан (KKK) у савезној држави Мисури почели су да прикупљају новац за који истичу да ће бити "награда" за полицајца који је у четвртак убио ненаоружаног црног тинејџера.
Шта је расизам и како се развијао?
Расизам се односи на веровања о урођеним и карактеристичним разликама између одређених група људских бића. Последица оваквих веровања јесте социјална, политичка и економска предност једне групе људи у односу на другу.
У 19. веку расизам је, уз национализам, довео до стварања етничких националиста и пан-германистичких, ционистичких, пан-туркистичких, пан-арапских и пан-словенских покрета, који су имали идеје о уједињењу група народа. Током истог века, Америчко друштво за колонизацију покренуло је безброј понуда за црне Американце да се врате у Африку где би уживали већу слободу и једнакост, јер се "никад не би уклопили са слободним белим људима".
Крајем 19. и почетком 20. века, раширио се расизам по Новом свету, те је у Индијани покренут насилни нелегални покрет међу фармерима који је на почетку имао идеју о васпитавању и традицији, а касније је задобио јаке анти-црначке карактеристике. Пресвучени у беле одоре нападали су ноћу црнце.
Организација људи са белим капуљачама добила је назив KKK – Кју Клукс Клан, познат по акрониму или само као Клан. Њихов главни циљ био је контрола политичког и друштвеног статуса црнаца. Борили су се против њиховог права на образовање, економски бољитак и право гласа. Иако су се фокусирали на Афроамериканце, ни јужњачки републиканци нису били сасвим безбедни. Иако је против клана виђено неколико акција које су довеле до тога да се огранци клана у неким државама униште у потпуности, на Ускрс 1873. године убијено је 180 црнаца који су пружили отпор нападима Клана.
Клан се неколико пута распадао и настајао, те је 1920. године имао четири милиона чланова, а четири године касније чак шест, да би 1930. године број чланова опао на 30 хиљада.
Кју Клукс Клан постоји и данас, али расут је по групама чији број симпатизера не прелази неколико хиљада. Неки од данас активних већих KKK организација су:
- Витезови рукавца KKK
- Црква америчких витезова KKK
- Царски кланови Америке
- Витезови беле камелије
- Визетови Кју-Клукс-Клана
Процењено је да, од 2005. године, има око 3.000 чланова организације који су подељени на око 100-150 ћелија.
Мајкл Браун је подсетио свет на случај Емета Тила
Један од случајева расистичких убистава који су уздрмали САД, али и цео свет, јесте убиство четрнаестогодишњег Емета Тила у Мисисипију 1955. године. Два мушкарца су, зато што је Емет наводно флертовао са женом једном од њих (иначе, белкињом), дечака извукли из кревета, одвели га негде, претукли га, ископали му око, разнели му потиљак пушком, а потом га везали бодљикавом жицом за машину за одвајање памука и бацили га у Талахачи реку. Пронађено тело било је непрепознатљиво, знало се да је то Емет Тил само по прстену који је увек носио.
Његова мајка Меми инсистирала је да синовљев ковчег буде отворен на сахрани. Џет магазин (Јет магазине) и Чикаго дифендер (Chicago Дефендер) објавили су фотографије масакрираног дечака на насловним странама.
Убице су, уз подршку беле јавности, ослобођене оптужбе за убиство, а за киднаповање нису ни били оптужени. Месецима касније, пошто није могло два пута да им се суди за исти злочин, признали су убиство – у интервјуу за новине.
Пошто је 2005. године уложен захтев да се поново отвори случај убиства Емета Тила, његово тело морало је да буде ексхумирано. По закону сандук се није могао вратити у земљу, па је Емет сахрањен у новом сандуку, а родбина је планирала да направи меморијални музеј, међутим, новац сакупљан за то је нестао, а сандук, који је требало да буде изложен, гурнут је у неку шупу. У полураспалом стању, сандук је потом породица донирала Смитсонијановом музеју афроамеричке историје и културе, у Вашингтону, како би прича о убиству Емета Тила живела.
Остаје отворено питање да ли је ико научио нешто из убиства Емета Тила, као и да ли ће се нешто научити из Браунове погибије...
Борба против расизма: Да ли Хари Белафонте има достојног заменика?
Хари Белафонте, певач, глумац и активиста за права Афроамериканаца, придружио се педесетих година Покрету за грађанска права и постао један од најближих сарадника Мартина Лутера Кинга Јуниора. Финансирао је важне пројекте овог удружења и помогао је да се организује Марш на Вашингтон за послове и слободу 1963. године, током којег је Кинг изрекао чувени говор "И хаве а дреам".
Једна од реченица Харија Белафонтеа које ће остати упамћене јесте: "Боја не одређује нужно квалитет, садржај и вредност."
Глумац Џеси Вилијамс, познат по улози Џексона Ејверија из серије "Увод у анатомију", појавио се у емисији на CNN-u у дуксерици са капуљачом, личећи на момка са улице, али када је проговорио – зазвучао је као Белафонте.
"Полиција убија бога у црним људима већ дуго, дуго, дуго, пре проналаска видео камера", рекао је Вилијамс и додао: "Упркос проналаску камера, и даље постоји невероватан тренд полицијске бруталности и убијања на улицама."
Тридесеттрогодишњи Вилијамс чини се достојним наследником Харија Белафонтеа. Он је савршени амбасадор бола који и поп-култура осећа после убиства ненаоружаног Брауна. Његови постови на Твитеру и Тумблру посвећени су Брауну, као и препиркама са људима који су убеђени у надмоћ беле расе.
Џеси је још прошле године изјавио да је се у Сједињеним Државама чином агресије сматра и сама чињеница да је неко црн.
Глумац који је завршио и једно време предавао афроамеричке студије, посебно је критиковао извештавање медија, приметивши да неки коментатори не почињу причу из почетка.
"Људи почињу да препричавају од дела који им дође згодан или од средине приче. А све ово је почело онда када је дете убијено и остављено на улици четири сата. Никада нисам видео да бело тело лежи четири сата насред улице по тропској врућини. Полицајац није пријавио пуцњаву, тело није стављено у санитет, превежено је у необележеном теренцу."
"Крајње је време", рекао је Џеси, "да се схвати да ми нисмо једини који продају и користе дрогу. Нисмо једини који краду или причају глупости полицији. Постоји дупли стандард и сасвим другачије искуство оних елемената у овој држави који имају привилегију да их третирају као људска бића. Нас тако не третирају, тачка."