САЛЕ ВЕРУДА: О Идијотима, Тусти, Пули, рату и плочама

После више од 30 година рада и живота са Идијотима, Сале Веруда покренуо је нови пројекат - "Саша 21". Ипак, ма колико то нов пројекат био – има свој историјат.

- Још тамо 2003 - 2004. године тадашњи басист Идијота, Давор Зграбљић - Буцолини имао је заказану операцију краљежнице и то му је требала бити друга. Није се знало како ће то проћи и колико ће дуго бити на неком претпостављеном боловању. Да вријеме не би прошло безвезе ја сам одлучио извадити из ладице неке своје старе пјесме и снимити их на соло албуму, о којем сам ионако већ неко вријеме размишљао. Кад већ матични бенд присилно стоји, да некако искористим вријеме. Окупио сам потпуно другу екипу и снимили смо неке ствари. Но, како се Буцолини изненађујуће брзо опоравио, Идијоти су опет постали примарни, а мој пројект пао је у запећак.

Веруда тврди да звук "Саше" није драстично различит од Идијота, јер свира исту гитару на истом појачалу. Но, посреди је обичан роцк трио – у коме пева сам Сале. "Саша" се не разликује много ни текстуално, нарочито имајући у виду да је поједини материјал настао пре 10 година, а да су неки текстови још старији.

Ипак, са "Сашом" неће свирати ствари од Идијота.

- Не желим девалвирати тај бенд, као што замјерају Бруни Лангеру да девалвира Атомско склониште. Пјесме су моје, правно гледано, и не морам никога ништа питати, али "Саша 21" је нови пројект и ако данас-сутра засвира макар једну пјесму од Идијота, људи ће тражит још, а ја не желим да се претворимо у трибуте бенд КУД Идијота, на који људи долазе само како би чули бенд који више не постоји.

За портал Лупига, Сале је причао и о томе како је одлучио да избаци винил.

- Обећао сам себи да тај материјал мора изаћи на винилу. Прије свега ја сам љубитељ винила и стварно га волим. Имам и своју велику колекцију плоча.

Пуљани знају да Веруда годинама у центру града има штанд на којем продаје плоче.

- Нисам ја колекционар по рођењу, него се једноставно тако догодило. У стара времена, за разлику од данашњег доба интернета, ако сте хтјели слушати ону музику која вам није сервирана на радију и телевизији, требали сте купити или плочу или казету. Ја сам одабирао плоче. Осим тога, мој стари је имао велику колекцију коју сам наслиједио и мало помало то се претворило у врло озбиљну колекцију. Зато ми је било битно да материјал изађе на плочи, по мени једином респектабилном формату. И Идијоти су у каријери имали виниле, највише из разлога што сам ја на томе инзистирао. Да се питало остатак бенда они би пристали на оно што је тада било у тренду. Ако су у тренду казете онда казете, ако су дискови онда дискови.

Ипак, слаже се са констатацијом да је винил потпуно непримерен за панк музику.

- То ми исто говори и моја супруга која је била панкерица. Панкери нису за винил, нити су колекционари. То је "попит ћемо, огребат ћемо" прича... Што се тиче неке угодности употребе - винил је некако најделикатнији. Али с друге стране се показује као апсолутно најсигурнији "бацкуп" аудио фајлова. Тај презрени комад пластике се сада показује као нешто најсигурније. Ипак, како кажу, пластици треба од 500 до 1.000 година да се распадне.

- Он је био врло скроман човјек и да се њега пита, он сигурно не би хтио никакву халабуку, нити своје улице и пролазе. Он је 1984. године дошао у бенд. Јасно је да смо знали све један о другом.

Сале је тешко преживео Тустину болест. Сећа се како се он само једног дана, изненада, појавио са дијагнозом. И од тада до његове смрти прошло је годину дана и осам месеци. Славили су 30. рођендан бенда те године. Прича како су седели на Тустиној тераси и причали о плановима за обележавање три деценије рада, а две седмице касније Туста се појавио са дијагнозом. Преко ноћи су сви планови пали у воду…

Што се догодило с Идијотима?

- То што сам ја лагано гурао соло пројект заправо се поклапа с престајањем постојања Идијота. Тустино боловање се одужило, стрес се у бенду повећао. Понајприје је отишао басиста. Рецимо, за задњи наступ КУД Идијота на Опатијским баруфама ја сам једва скрпао поставу која је могла свирати. Те 2011. године сам ја пјевао умјесто Тусте док је он болестан лежао дома и то све скупа није изгледало добро. Кад смо се вратили у Пулу с тог посљедњег наступа сјео сам с Дејаном Готалом, бубњарем, и питао – "Дејо, шта ћемо". И он је рекао "чуј и ја мислим да то више нема смисла". С тог - да тако кажем - аута, котачи су отпадали. Један по један. Тада сам рекао – "противник је прејак, борба више нема смисла" и положио сам оружје.

Но, онда се огласио Туста, који је већ био тешко болестан. Рекао је да њега нико није ништа питао и да то тако не може.

- Ту сам видио колико је он велики оптимиста и колики борац па сам помислио - ако је то њему мотив, ајмо му га дати. Рекао сам му "ок, нека буде овај статус quo, ништа не објављујемо у јавности, сад је на теби, чим приздравиш улазимо у студио и завршавамо тих пар пјесама за албум".

КУД Идијоти су били пријатељски пројекат, почели су без амбиција, клиначки. Били су добри пријатељи, слушали су исте плоче, проучавали музику, развијали се... Да би на крају направили бенд тек с појавом панка.

- Чинио нам се тај пунк револуционарним и узбудљивим, али и једноставним за свирати, јер пунк је то пропагирао - довољно да знаш два-три акорда и можеш свирати. Боме, касније, кад сам се мало удубио и пажљивије слушао свирке, то је било све само не једноставно. Композиторски да и не говоримо. Можда код неких првобораца, рецимо Рамонеса, свирање и јесте било једноставно.

Веруда је објаснио и откуд "Ј" у имену бенда. Оно је, наиме, улетело намерно. Момци су хтели да буду занимљиви и провокативни, а знали су да ће се људи питати да ли су глупи или неписмени. То је ишло толико далеко, прича Сале, да су их лекторисали – избацивали су "Ј", све док бенд није постао познат. Када су 1994. године били предгрупа Рамонсима у Љубљани, на плакату је писало КУД Идиоти.

Сале Веруда нема никакве контакте са бившом ритам секцијом, Фрицем и Птицом, и каже да су се растали нимало пријатељски те 1999. године.

- Сви велики ломови настају од малих пукотина. Тако је било и с нама. Та се пукотина ширила. Мислим да је то почело још двије године прије њиховог одласка, онако све по мало. Кад се њих пита, Фриц ће као гласноговорник тог двојца, овисно коју позицију жели приказати, рећи да су њих двојица истјерани, уколико се жели приказати као жртва. Ако треба заузети позицију да су они неки пионири који су препознали да бенд срља у пропаст и претвара се у смеће, онда ће рећи да су сами отишли. Углавном, Туста и ја смо наставили радити у бенду и стварати музику, а они су се кренули бавити медијима.

У текстовима Идијота имамо - "Пула то је рај", "Мали слатки, прљави град", "Дању досадна, ноћу поспана"... Каква је заправо Пула?

- Некако је ушла у један туристички ђир. Љети живи врло интензивно, а зими се све то прилично умири. Многи на то негодују, али ја прихваћам такво стање ствари и мислим да је то нешто нормално, јер ни у природи ништа није линеарно, све има падове и успоне. Одавно сам се привикнуо на то да град зими уђе у своју мирнију фазу и морам признати да то мени паше. Некада нисам Пулу доживљавао као што је доживљавам данас. Доста се тога промијенило, иако је та зимска прича врло слична. Рецимо, пјесма "Дан када сам остао сам" инспирирана је истинитим тренутком. У то вријеме пулски је Корзо, баш као и у многим градовима Југославије, био најфреквентнија градска точка.

"Бандиера Rossa" је деведесетих постала тежак терет, велики политички проблем. Тек је тада добила на значају и послужила је као главни разлог за прозивање Идијота.

- На концертима се то најбоље осјетило. Увијек је у зраку висило питање - свирати је или не. Али сваки пут бисмо одлучили да је свирамо. Била је посебна и чували смо је за крај, све у стрепњи. Није то било деликатно, него врло опасно, да се не лажемо.

КУД Идијоти доживели су бојкот деведесетих када су се противили Туђмановој власти. Ипак, Веруда не жали.

- Нисам се ја жалио на то. Био сам свјестан да смо с разлогом критизирали тај систем. Постојала је опција да нас физички ликвидирају или, а ако то не учине, увијек смо имали начине да допремо до људи. Називало нас се свакако – четницима, србендарама, православним агресорима, југославенским скотовима...