СЕЛО ГЛАДИ И БЕДЕ НА КРАЈУ СРБИЈЕ: Овде живе косовски Срби на које је заборавио цео свет

Породице Станковић и Насковић, у полусрушеним кућама грађеним у акцијама сеоских задруга после Другог светског рата, преживљавају горке судбине.

Негован Станковић, отац три девојчице - Александре, Милице и Марине, узраста од пет, седам и девет година, каже да често по два три дана не узима храну. Трпи да би његове девојчице имале бар голу кору хлеба.

- Немам... Није ме срамота да кажем да гладујем да би деци остало парче хлеба - каже Негован. Ноћима не спава и тражи начин да се извуче из немаштине. Не зна ни како да умоли моћнике у српским и институцијама самопроглашеног Косова да му помогну да препокрије полусрушену кућу.

Најмалађи брачни пар у каменичкој општини такође плаћа цену изолације

Милена и Драган Насковић, најмлађи брачни пар у каменичкој општини, и њихов син Душан (11 месеци) плаћају цену изолације и одсечености Одевца од света. Милена, родом од Стошића из Равне Бање, код Медвеђе, како каже, у глуво доба ноћи побегла је из родитељске куће и није ни слутила да њен вољени живи у "невидбогу".

- Не знам шта да радим. Не знам ни о себи да се старам, а камоли о детету, а, ето, још једно је на путу - каже Милена, која откад је дошла у Одевце није изашла из села, ако се не рачуна одлазак у врањанску болницу због порођаја.

Са супругом живи у шупи, површине "три пута два" метра квадратна. На бетону одгаја сина јер њена свекрва и свекар живе у одвојеној дотрајалој кованици. Живе од минималца од 80 евра, те дечијег додатка од 20 евра и Драгановог рада за надницу.

Скупили су средства и започели градњу каквог-таквог дома, али сад им недостаје материјал за кровну конструкцију.

- Очекујемо друго дете у априлу и надам се да ћу успети да обезбедим материјал да излијем плочу и подигнем кров. Чврсто сам одлучио да останем у Одевцу, па макар мој Душан и његов брат или сестра били једина српска деца и целом Косовском Поморављу - објашњава Драган.