СИБИРСКИ БЕРБЕРИН: Један дан Београђанина на "црнчењу" у Русији (ФОТО)

Не, заиста сам имао срећу да пре 2-3 година видим онај оглас на Фејсу за посао у Русији. Колико ли се само Рускиња од тад знојило у мом кревету. Беле пути, румених образа, једрих тела, здравих и несташних погледа... А тек егзотичних Киргискиња! Оне изгледају, знате, као симпатична мешавина наших Ромкиња и косооких гејши. Тога нема ни на порно сајтовима. А још раде за дупло мању лову од наших шљакера.

Поред таквих жена, није ни чудо што је овде интернет као човечја рибица – реткост! На свом првом тромесечном раду у Сибиру, близу азијског краја Русије, мислио сам да је катастрофа што имам само 200 мега интернета месечно. Значи – само Скајп, Фејс и читање вести. Ништа од јутјуба, филмова и порнића. Но, убрзо сам схватио да овде секса не мањка. И то оног правог, "наживо".

Сада не знам шта ћу с ловом! Плата редовна, леже на рачун, а немаш где да трошиш новац. Пустиња бела. Само вране на дрвећу да разбију монотонију. Нисам џаба три своја "рока" одслужио на црно, преко туристичке. Сад већ имам здравствено, пензионо и инвалидско (ваљда се тако каже?)! Знао сам ја зашто ризикујем.

Данас сам ноћна у граду на северу, негде на средини Сибира. Око три ујутру је. Трећа смена је супер, сам си и нема надређених да ти чантрају. Радим овде у струци – испитујем квалитет бетона на градилишту. Ништа "физика", господин човек! Само узорковање, густина и чврстина изливеног. Правимо халу. Недавно смо морали да разј*бемо темељ јер је монтажна хала била краћа од њега. Мало се зај*бали у прорачуну. Онда, изнова, ради брже, а бетон се споро стврдњава на овдашњем минус који се спушта и 40 степени испод нуле. Шеф понекад каже да лажирам резултате, да буду позитивни како би се наставила градња. Колико ће те хале да трају? Хаос је овде, градилишта у Србији су организованија, што је најстрашније.

Рекао сам већ да овде секса не мањка. Мало, мало па наје*емо! У 10 квадрата живи нас седморо или шесторо. Једна будала уноси у собу своју тестеру "стиловку", тако да смрад ногу и није најстрашнији. Кроз ову собу је прошло доста њих у претходном периоду. Било је Чачана, момак из Сремске Митровице, Рипња... Чак и један Белорус кога су јадног послали код нас јер су му Руси из собе у којој је првобитно распоређен рекли да тамо нема места. Не воле се! Био је луд, није дуго издржао. Само десетак дана.

Јуче сам баш помогао цимеру Нишлији, пре него што сам отишао у ноћну да проверавам како раде грејачи који жаре бетон не би ли се осушио. Разболео се јадан, тресла га је грозница. Био је код докторице, а она му није дала поштеду. Мислио да је одбила да га прегледа јер није могао да јој објасни - не зна ни реч руског. Међутим, она је мислила да се претвара, да хоће да ескивира арбајт. Кад сам ја дошао као "преводилац", променила је плочу јер ја нисам обичан физикалац него виши "чин". Нама верује.

– Реци јој да ме боли грло – отпочео је исповест Нишлија.

– Боли га горло – зналачки сам порусловљавао његову муку.

– Кажи јој и да имам температуру!

– У њега температура – бриљирао сам на чистом руском акценту.

Докторица је узела топломер, измерила 39 са 6, написала поштеду и дала му лек.

– Две таблетке на ден – поручила је брату Србину

– Две таблете на дан – завршио сам своју преводилачку мисију.

Захваљивао ми се после Нишлија, бог зна како. Частио ме "паћком". Цигарете добијам и кад ошишам неког. Нисам профи фризер, ал сам шишао ортаке у БГ-у, а имам и машиницу и маказе. Испрва сам шишао за "џ", а после гомила њих почела да ми досађује. Ја нисам хтео да узимам лову, а они ми увале "паћку". Није лоше то, пљуге су овде као суво злато. Сад сви питају "где је онај што шиша за паћку".

Био сам пре пола сата у одељку где ради један Хрват, да измерим температуру, тражили из централе. Казао ми да нема шта код њега да се мери: "Где су били читав дан!" Ја лупио из главе, рекао да температура баш и није како треба да буде. Ко га је*е, увек је одвратан према мени. Ђорђевић преко Римца, последње секунде – трипла!

Нервира ме само што сутра нећу моћи да одморим ко човек. Ови из собе има да лупају кад се врате са гулага. Тражили су ми да им скинем "Бекство из Сибира" да гледамо на мом лап топу. Ми нисмо у затвору, али исто одбројавамо колико нам је још дана "робије" остало у сибирској пустахији. Маштамо о бекству, а и када бисмо морали због нечег да бежимо – где бисмо то урадили? На коју год страну света да кренеш, све је исто. Бело ништавило!

Ја их трујем обично са европским филмовима, лудим. Они не знају шта их је снашло док гледају. Добри су, поштени физикалци. Када је у једном филму убица јео торту, један од њих је рекао: "Да бог да ти пресело!"

Путин је сад наредио да више буде руских радника, да смањи незапосленост. Ал то није баш увек добро. Нису Руси неки радници, наши су за њих мајстори. Ошљаре за медаљу! А воле и да пију, мада овде нема алкохола сем у специјалним околностима. За Нову и слично, кад организују треш журке, да не кажем пијанке. Једном ме је и шефица Рускиња звала у своју канцеларију да ме части. Пили смо заједно вотку. Рекла ми је: "Ти си добар човек", и сипала ми пиће. Ништа еротски, само алкохоличарска емпатија. Нисам имао секс с њом, баш као ни са једном другом Рускињом, а боме ни Киргискињом. То сам се ја само на почетку заиграо у причи за "дневник". Мада, није да се не "штофају" овде. Радници су то, пршти на све стране. Долазе чак и парови. Неки су сами у собама.

Но, ништа ја ту не губим. Нисам баш нешто је*аво ни у Београду. На нули сам! Ал сам бар с ловом у плусу. Код куће сам портирисао за двадесетак иљадарки. Добро је што имам свој стан, плаћам само комуналије и клопу. Сад имам око 1.000 долара месечно, накупило се тога за мојих пет-шест "турнеја". Боље ишта, него ништа. У Србији бих таворио. Биће за гитару, појачало и звучнике. Солидне! Можда и студио отворим са ортаком. На црно, наравно! А можда и не отворим...

Потрошим нешто лове и док сам у Београду. Као прави гастос долазим у родни град с флајком јефтиног руског вискија од кило. Кући не радим ништа посебно, само се поваздан др*ам с администрацијом око разних папира. Играм кладионицу, гледам музичку опрему, јутјубишем и пијем пиво с ортацима да надокнадим изгубљено. А и да накупим залихе за нови гулаг. Ех, што нисам камила, двогрба по могућству! Ништа, купићу у државној апотеци десетак кутија Бе витамина, као замену

Не могу сад пред крај треће смене да размишљам да ли ћу кад одрадим ово четворомесечје да се поново вратим у Сибир. А и тек ми је други дан од кад сам стигао на радно место у забити Русије. Још се сећам како сам пре месец дана путовао за Србију. Одужио се пут. Било је то баш кад су они несрећници изгорели на неком другом месту у снежној белини. Кад су видели да ме нема дуже од планираног, моји ортаци су у полушали рекли да је добро што знају да ја без сикире не умирем и да се не брину за мене. Страшно шта им се десило. Просторије у којима живимо су одвратне, цеви од грејања лоше, а грејалице знају да буду проблем. Раде целу ноћ. И оне ваљда за хиљаду или нешто више долара месечно. Али, то је опет боље него у Србији да таворим, 35 су ми године. А, да, то сам већ рекао.

Само да останем нормалан, флипну овде лако. Већ сам питао друга са Карабурме да ли сам нормалан, као пре. Рекао сам му и да живим од данас до сутра, само што мени дан траје око 3-4 месеца. До тачно одређеног датума повратка у Србију. То и није неки план! Али је зато добар план да кад завршим ноћну погледам да ли сам скинуо "Бекство из Сибира". Будиће ме, знам. Кад најслађе будем спавао...

Не, заиста сам имао срећу да пре 2-3 година видим онај оглас на Фејсу за посао у Русији...

Сергеј Комненић