Одговорност силоватеља, жена није крива!
Силовање је злочин присиљавања особе на сексуални акт са тешким физичким и емоционалним последицама. Бар једном сте чули да нека жена није желела секс али да је партнер „инсистирао“, па је „пристала“. И у том случају ради се о силовању.
Некада жене мисле да се силовање односи само на ситуацију у којој вас непозната особа или особа са којом нисте у вези или браку натера на секс против ваше воље, али проблем је ипак мало комплекснији. Сваки вид сексуалног односа без пристанка и жеље за њим од стране жене може се сматрати силовањем.
Претходних векова, док је жена била власништво оца, а затим после и мужа, њеним телом се располагало по потреби поменутих. Она је могла бити продавана, силована, тучена а да нико не одговара за то, јер жена дуго није спадала под људско биће а самим тим није располагала ни ткз. људским правима. Нажалост, доста је земаља, посебно трећег света и земаља у којима је утицај религије и дан данас јак, где се на жене и даље гледа на нижу расу и „нељудска бића“, која припадају некоме али немају могућност да поседују. Ситуација у Европи ипак је напреднија где жене данас имају своја права, и законски су заштићене. И поред тога, случајеви силовања не јењавају, и статистички подаци показују да је свака трећа жена у свету силована од стране неког мушкарца. Силовање је злочин, али се за њега много пута не одговара на адекватан начин.
Психолози и теоретичари који се баве силовањем као друштвеним проблемом истичу да се искључиво ради о појму моћи и надмоћи над женским телом. Иако постоје случајеви силованог мушкарца у 95% ситуација говоримо о силованој жени.
Жртве сексуалног насиља се након давања изјаве у полицији упућују на лекарски преглед, најчешће гинекологу. Њихов лекарски преглед укључује стандардне технике клиничког и гинеколошког прегледа. Не постоје општи нити специјализовани Протоколи о поступању са жртвама сексуалног насиља, нити се приликом њихових лекарских прегледа користе било какви водичи и/или формулари, а извештавање је крајње индивидуално и у потпуности зависи од лекара који је вршио преглед. Лекари специјалисти за судску медицину ангажовани су у занемарљиво малом броју случајева при првом прегледу жртве. Према резултатима доступних истраживања у овој области, описи констатованих екстрагениталних повреда наведени у медицинској документацији у релативном малом броју случајева (9%) одговарају стандардима судскомедицинског описивања телесних повреда, а готово половина налаза (45%) дата је на незадовољавајући начин. Такође, констатоване телесне повреде код жртава сексуалног насиља се не фотографишу. Све наведено неповољно утиче на касније извођење медицинских доказа и медицинска вештачења у судским поступцима.
Проблем се мора тражити и у чињеници да силоватељи не одговарају на адекватан начин и кад се пријаве. Већином остају на слободи а жена живи у страху од поновног силовања и освете.
Аутономни зенски центар женама које су преживеле сексуално насиље нуди консултације ради психосоцијалне помоћи и подрске путем СОС телефона и директних разговора са консултанткињама које су посебно обучене за пружање емотивне подршке женама које су преживеле насиље.
„Део рада обухвата прављење сигурносног плана са циљем повећања безбедности у свакодневном зивоту, процену ризика од поновљеног насиља, давање информација о институцијалним процедурама и припрема за њих, доношење одлуке о пријављивању или непријављивању. Веци део се тиче психоедукације о манифестацијама психолоске трауме, фазама опоравка и ономе сто у психичком смислу жена може да очекује да ће дозивети и како да се са тим суочи, попут напада панике, страхова, рада на враћању поверења у себе, друге и свет“, објаснила је за Србију данас психолошкиња Ана Буквић из Аутономног женског центра.
Како је силовање не само напад на тело, већ и повреда личних и психолошких граница, циљ подршке је враћање контроле нас својим телом, емоцијама и зивотом уопште, препознавању осећања, њиховом именовању и трансформацији на тај начин да не постоје као препрека вец ослонац.
„Битно је напоменути да дубља психотерапија није препоручљива непосредно након силовања, као ни након других трауматичних искустава, већ се треба фокусирати на обезбеђивање тренутних основних потреба, ситуирање и збрињавање. За сваку жену која је преживела силовање важно је да зна да је у том тренутку учинила најбоље што је могла и да је одговорност за силовање искључиво онога који је то урадио, да није крива“, додаје Ана.
Начини да се траума превазиђе су различити и неким женама помаже да о томе разговарају, другима да пишу или сликају, да трче, да се на неко време повуку, да плачу... Ритам којим се жене опорављају треба поштовати и поруке попут “заборави на то, иди напред, горе главу” иако добронамерне додатно притискају. Некада је потребно плакати и то је знак снаге и храбрости, а не слабости. Свака емоција је важна, треба је дозволити себи и ценити је јер има своју снагу и функцију. Коначан опоравак се дешава када жена може да држи све манифестације трауме под контролом, сећања се више не намећу, када може поново да успостави блиске односе са другим људима и може да цени своје снаге које је стекла током опоравка.
Типично је да почетна реакција обухвата шок и неверицу, потом страх. Силовање је нешто за шта знамо да постоји, али док се не деси нама имамо колико-толико слику да је свет безбедно место за нас. Силовање мења доживљај личне безбедности јер сам чин подразумева губљења контроле над својим животом и телом за оне које га преживљавају, а некада поверења у друге људе које се уз друга позитивна искуства поново враћа. Након силовања неке жене се повуку, а друге отворено говоре о томе. То зависи колико од личности жене, толико и од околности. Може се десити да се јави повећана стрепња, страхови, раздражљивост, проблеми са спавањем и концентрацијом, поновно преживљавање догажаја у мислима или сновима, избегавање мисли на догађај или других људи. Осцилирање између преплављености осећањима и избегавања сећања може довести до исцрпљености и умора, повлачења од других.
Свака од наведених реакција је потпуно разумљива. Важно је и да жена може да о силовању говори на начин на који жели, са ким жели и у време које жели, јер тиме отвара могућност да не буде сама и изоловане са својим искуством, да добије подршку и помоћ околине која је не осужује, да опоравак траје краће.
"Превазилажење психичке трауме је један процес који не мора обухватити све сфере зивота и који се ослања на снаге које почивају у личности жене и подршци коју може да нађе у свом окружењу и заједници. Верујемо да свака жена има у себи снаге и храбрости да се опорави од трауме, али да у овом процесу природно има и успона и падова", закључила је Ана.
Сутра прочитајте текст "Силовање- моћ над женским телом"
