СРПКИЊА КОЈОЈ СУ ОРИЋЕВИ ЉУДИ УБИЛИ ДВА СИНА: Обилазим их за рођендане, у мени су живи
"Раши је сада био 14. рођендан. Ишли смо да га посетимо. И Ацу посећујемо у дану његовог рођења. Нећу да кажем да посећујем њихове гробове. Моја су деца у мени жива."
Тако причу о свом болу почиње Милица Димитријевић, којој су 16.јануара 1993. године у нападу на Скелане сребреничких муслимана, под командом Насера Орића, убијена деца - Александар (4) и Радиша (11). Трећег, и најстаријег сина Славишу, лекари су успели да спасу.
- Само ми је ово остало од Раше - показује Милица дечји рукопис у свесци. А од Аце, само ова фотографија. Само ову, његову фотографију имам, каже Милица у исповести за Вечерње Новости.
- Кажем им сваког јутра: "Добро јутро". Сваке вечери: "Лака вам ноћ и лака вам земља, мученици моји малени".
Каже да ноћима није спавала кад су ослободили Насера Орића.
- И Скелани су Сребреница. И ја сам мајка из Сребренице. Зашто то нико не признаје?
Кобни дан
На зору тог несрећног дана, када су Орићеви војници напали Скелане, Томо, њен супруг, потрпао је децу у аутомобил. Он и Милица били су у паници. Деца су вриштала. Народ бежао. Покушавали су да се домогну моста на Дрини ( Скелане само Дрина дели од Бајине Баште). Куршуми су били бржи.
- Пред мостом је метак погодио Ацу у главу. Рашу у врат. Видим и Славиша у крви. Аца је, пиле моје, одмах издахнуо. Срце моје није се ни јавио. Само сам осетила како ми је клонуо у рукама.
Сахрањени су у Бајиној Башти, јер су Димитријевићи страховали да у БиХ ни у смрти не би имали мира.
Милицу су касније позивали и хашки истражитељи.
- Сведочила сам, и ништа. Да су ме позвали у Хаг, имала бих шта да кажем.
Славиша, који је једино преживело дете Томе и Милице, подарио им је унука.
- Славиша је желео да му да Рашино или Александрово име. Ја сам била против. Како једног да дозивам, а друго име да ћутим. Дали смо му име Никола.
Прочитајте и:
