Српски код: Церска битка у поезији
У западном делу Србије издиже се планина Цер, која опомиње на непослушне дрзнике који су се усудили да “поганом ногом“ ступе на српско тло.
Битка на Церу или Церска битка био је један од првих бојева Првог светског рата у коме су српске снаге, под вођством генерала Степе Степановића, однеле победу над аустроугарским снагама, под вођством генерала Оскара Поћорека. Победа у Церској бици не само да је била једна од најславнијих победа српске војске, већ је то била и прва савезничка победа у Првом светском рату, која је знатно подигла морал припадница сила Антанте. Страшан бој који се одиграо на Церу обележио је и нашу поезију.
Мотив мајке која тугује над својим синовима карактеристичан за епску песму "Смрт мајке Југовића", оживео је и у песмама о Првом светском рату. Песма "Тужбалица за погинулим јединцем", коју дајемо у целини, самим насловом указује на бол и тугу. Песма је приказана кроз исповест, односно кроз речи мајке упућене погинулом сину. Она казује све што је боли, а присуство погинулог осећа се у њеном обраћању, јер мајка говори њему, погинулом ратнику као да је тик поред ње, жив.
ТУЖБАЛИЦА МАЈКЕ ЗА ПОГИНУЛИМ ЈЕДИНЦЕМ
Кад у гори тебе нађох,
кад ти нађох нову кућу,
ја кукала крших руке,
па отурих студен камен,
па разгрнух црну земљу,
па подвукох празне руке
под ледену главу твоју,
извадих је испод земље!
Па ја сина исправила,
па му тражим грдне ране!
Док подигох злу кошуљу
све обојих крвљу руке!
Синуле ми на те муње
десну руку саломиле,
живо срце дохватиле,
живо срце разнијеле,
живо срце искочило!
Ја ти завих десну руку,
ја у прси срце вратих,
не би л' срце закуцало,
не би л' јунак оживио,
не би л' с мајком говорио!
Хоће камен и стријелу!
Зло ти јутро мајци твојој!
Зло ти јутро кући твојој!
Што ископа кућу своју
Раде сине очњи виде.
НОЋ ПОСЛЕ БИТКЕ НА ЦЕРУ
Блистају од звезда плаветна небеса,
Ноћ завила земљу у црну кадиву;
Нечујно са грана бистру росу стреса
Млад воћњак под Цером. На рудину сиву.
Преплашено слеће јато голубова
На ноћиште. Шуме тихо поред пута
Редови бескрајни танких јабланова,
И миришу слатко грозд и бресква жута.
Мукло иду стада кроз мрачне пропланке,
Не певају попци из ниских стрњика;
И Цер не чу ноћас песму фруле танке
Ни звук меденице с овна предводника.
К'о да лебди зраком у глухој тишини
Те јесењске ноћи једна тајна страва, —
Док под ведрим небом, врху на планини,
Уморена бојем млада војска спава.
И чини се к'о да из камених груди
Прича повест стару мрачног Цера стење,
Ил' као да гуслар невидљиви гуди:
... Било једном једно дивно поколење...
(Милутин Јовановић)
Друга песма "Ноћ после битке на Церу" представља атмосферу након битке. Цео тон пецме је складан и указује на пусту атмосферу ноћи након битке. Природа и све у њој и даље дише и живи, без обзира на жртве које су пале на истом том тлу. Песма указује на проток времена који се дешава у природи изван свађа међу људима, а управо то кретање природе указује на дешавања пре смираја. Кретање , као што се каже у самој песми, прича причу која се догодила на Церу.
Атмосферу међу саборцима, Егон Ервин Киш, познати новинар и литерата, који се ту налазио као припадник Аустро-Угарских трупа, описао је на следећи начин, негде крајем августа те 1914. године, у свом дневнику: "Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бегу. Једна потучена војска - не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници..."
