Степа Степановић: Анегдоте хероја који је победио два царства и ослободио три народа

Двадесетдеветог априла 1929. године угасило се светло у очима јунака Балканских ратова и Првог светског рата. У 73. години упокојио се Степа Степановић, прослављени јунак са Једрена и Церске битке и ослободилац Сарајева након 489 година ропства под туђином. 

Рођен 1856. године у Кумодражу, Степа од малена није био предодређен да буде сељак, као његов отац Иван. Рано га је ударио бик и распорио стомак, због чега се одувек помало плашио рогате марве. 

Све је почело тако што је у такмичењу са братом Марком изборио прилику да се школује. Из љубави према отаџбини, напустио је гимназију и отишао у Артиљеријску школу (каснију Војну академију), коју је завршио након Српско-турских ратова (1876-78) у којима је стекао чин потпоручника.

Марљиви и упорни "друштвењак" (нису му ишле природне науке, као ни језици, због чега није волео да се среће са страним делегацијама) није хтео да се бави политиком, па су га обе династије препознале онаквим какав је био. Зато му је последњи Обреновић дао орден Таковског крста, а краљ Петар Карађорђеву звезду.

Пошто је биографија славног војсковође превелика за један чланак, поменућемо да је он био човек који је ослободио кобно Једрене, код којег је 1371. мала турска војска уништила Вукашина и Угљешу Мрњавчевића, а тиме и шансе распадајућег Српског царства за победу над Османлијама.

Савладао је у августу 1914. аустријску војску Оскара Поћорека на Церу и тако донео прву победу Антанти у Првом светском рату. Такође је био човек који је донео слободу Сарајеву (средњовековној Врхбосни, то јест) 1918. године и тиме помогао целокупно ослобођење трију јужнословенских народа: Срба, Хрвата и Словенаца.

Уместо целокупног му животописа, пренећемо вам пар анегдота које су најбоља слика карактера једног од најзаслужнијих Срба с краја 19. и првог дела 20. века.

О Швабама у Церској битки

Управо његова 2. армија је преломила сукоб у првој офанзиви Аустро-угарске на Србију. На вест да се непријатељ панично повлачи назад, ђенерал је рекао:

"Видите како је тешко ратовати против Швабе. Кад бежи, не можеш га стићи."

Нека... Покриће ме у гробу

Док је аутомобилом обилазио војску на Солунском фронту, почела је киша. Возач је стао и кренуо да навуче кров, да се војвода (чин добио после Цера) не покваси, али га је Степа спречио речима:

"Немој! Доста ћу бити покривен у гробу! Нека пада."

Е, и ја сам вам неки хришћанин

Док је био министар војни, Степа је волео да обилази гарнизоне, да се увери у каквом је стању војска пред очекивани рат са Турцима. Тако је једном изненада стигао у обилазак касарне "Топовске шуме" (на Аутокоманди данашњој. На истом месту је у Другом светском рату основан пролазни конц логор за Јевреје и Цигане). Стигавши у спаваону, видео је на зиду иконе које су послали Руси и упитао: "Шта је ово?"

"Иконе", одговори војник, на шта ће Степа: "Знам, него ово испред шта је?". -"Кандило, господине министре", поново ће војник. -"Ама, знам да је кандило, него што није упаљено? Среда је великог поста. Е, е, и ви сте ми неки хришћани", прекорио их је.

Схвативши у даљем обиласку да су војници смушени и љути на себе због кандила, Степа је решио да се нашали на свој рачун и врати им расположење. Дошавши до казана са пасуљем, затражио је да и њему сипају у тањир. Када је кувар насуо у порцију, министар му добаци:

"Дедер дај мало меса, да видим како је кувано", на шта ће један од војника: "Данас је среда, посни дан, нема меса, господине министре".

"Е, е, и ја сам неки хришћанин", прекоре себе Степа кобајаги, на шта окупљени праснуше у смех.

Сад иди па реци мајору да сам те натерао да поједеш његов ручак

Степа Степановић није волео да се посилни војници користе ни за шта што је изван рока службе. Пример из Крагујевца ће вам то и показати. Приметивши војника како носи храну са стрепњом, очито не за себе, упитао га је шта ради.

Редов му је казао да га је послала мајорова жена да њеном мужу донесе ручак. "Седи", наредио је Степановић, а војник послушао. 

"Једи!", поново му нареди па, кад је војник оброк унео у себе, додаде: "Сад иди реци госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и наредио ти да поједеш мајоров ручак".

Степа се запослио - код Степе!

Кући је често носио обично војничку униформу, па га каткад људи нису препознавали. Једном је тако секао дрва у дворишту, кад наиђе један сељак и упита га: "Помози Бог стари, је л' ово кућа војводе Степе?"

"Јесте." -"А, ти му стружеш дрва?" -"Стружем, шта ћу", не открива се Степа. "Пошто си погодио?", занимало је човека.

"Па... Нисам погађао. Знаш, ја код њега радим стално, па ме плаћа месечно." -"Ако, ако, имаш кога и да служиш. Ја бих му и за џабе радио", добаци му сељак и оде.

Има приступ, али само за галебове!

После рата 1914-1918, врховна команда је одлучила да смести војну болницу Јадранске дивизије у једну зграду у Дубровнику. Војвода Степа је обишао место и јавио команди да објекат нема приступ са копна.

"Ако нема са копна, онда ће имати са мора", узвратили су из команде, не знајући тачно стање на терену.

"Приступ с мора могућ, али само за галебове", љуто је одговорио Степа.