"СВАКИ ЛЕТ ДОНОСИ СТРЕПЊУ И СТРАХ": Отворено писмо супруге пилота

"Одлука да напишем овај текст, мој став или коментар, како га ко схвати, произашла је из бројних медијских наслова и изјава које се односе на хеликоптерску несрећу. Питала сам се кога би уопште могло интересовати шта ја о томе мислим, али сам онда схватила да ово не пишем због других, већ због себе. Да мени буде лакше. Надам се да ће се бар неко запитати са каквим страхом се суочавају породице војних пилота у Ваздухопловству Војске Србије.

Трагедију и тугу које се речима не могу описати доживела сам врло лично. Разлог је једноставан. Мој муж је војни пилот. Поносна сам на њега, али како време пролази, све чешће пожелим да обавља неки други, безбеднији посао.

По много чему ми смо типична породица у Србији. Имамо стан за који ћемо кредит отплаћивати наредних 20 година. Имали смо ту несрећу да и пре него што смо почели да живимо у њему зажалимо што смо га уопште купили. Инвеститор је у једном тренутку одлучио да више нема новца за градњу зграде, па су станари морали да издвоје додатна средства како би је завршили. Тако нас је стан коштао као да смо купили трособан, а нисмо – има само једну собу.

Ја, упркос вишегодишњим покушајима, не могу да нађем посао, а за дете нема места у вртићу. Због свега овога никада се нисмо жалили и сматрам да немамо права на то. Јер то је судбина многих породица, а има и оних који много више него ми заслужују помоћ. Ипак, нисам ово поменула без разлога. Управљање авионом или хеликоптером захтева потпуну посвећеност и небројено пута сам чула: Не могу сада да размишљам о том проблему, имам сутра лет, морам да се припремим.

Сваки његов лет доноси нову стрепњу и страх. Повећавају се сваки пут када чујем да је лет отказан, јер се летелица покварила или су због квара морали слетети. Дешава се то често. Временом сам престала да га питам да ли тај дан има лет, то сазнам тек по завршетку радног времена. Зато сам врло лично доживела ову, али и друге трагедије у којима су пилоти погинули. Поистоветила сам се, пре свега, са њиховим породицама.

Не знам када ће некоме пасти на памет да се слика за новине или ће одлучити да би тог дана могао постати ’’херој’’, па ће наредити мом мужу да лети у небезбедним условима или на неисправној летелици. Шта после тога? Неко ће изјавити саучешће, увежбано тужним изразом лица прузети одговорност. Понудити новчану помоћ? Тада њихова помоћ никоме није потребна. Те породице желе да се њиховим синовима, мужевима, очевима обезбеде сигурни услови да часно обављају ово, по много чему, елитно занимање.

После толико година неминовно је да сам упознала бројне пилоте и њихове надређене. Већина је баш онаква како их замишљате. Храбри, способни, одважни…Има и оних других, са потпуно супротним особинама, а неки су, чак и на руководећим местима. У складу са данашњим трендовима маркетинг им је изузетно битан и херојска дела чине само када су у близини новинари. Мене су учили да хероји ураде херојско дело, а не ките се у новинама туђим перјем. Но, то су ствари са којима, можда, сами пилоти треба да се боре.

Ове трагедије погађају породице.

Знам да се ништа неће променити, биће ово актуелна вест све до следећег великог дешавања. Неко је одговорност преузео, али одговорних нема. Неће бити санкција, смена. Од непосредно надређених тим пилотима до врха власти. Сви ће задржати своје позиције које су им толико битне да ће жртвовати животе колега и грађана Србије. Волела бих да ме будући догађаји демантују. Волела бих да пилоти могу потпуно посвећено обављати занимање које воле. Волела бих да се њихов рад и преданост више цене. Волела бих да породице не страхују за њихове животе", закључила је анонимна госпођа.

(tangosix)