ПРОЦУРЕЛА ТАЈНА: Ове производе купујете сваког дана, а иза њих стоје РОБОВИ!
Истрага је открила да су људи из Бурме присиљени да лове рибу у Индонезији и при томе их физички злостављају, што укључује и премлаћивање са отровним реповима ража. Плодови мора које они ухвате, завршавају у супермаркетима у Европи и Америци.
Робови су закључани у кавезима у селу на индонезијском отоку Бењина. Терају их са батинама да лове рибу која потом завршава као суши у ресторанима или као смрзнута риба у супермаркетима или се пак прерађује у конзервисану храну за кућне љубимце.
Током једногодишњег истраживања, АП је интервјуисао више од 40 данашњих и бивших робова у Бењиу.
Репортери АП-а су следи камионе који су током четири ноћи развозили морске плодове у фабрике хладних постројења за складиштење рибе, када су им се рибари обратили за помоћ ризикујући своје животе.
"Желим ићи кући. Сви то желимо", завикао је један бурмански роб преко ограде свог брода, а његов вапај поновили су и многи мушкарци који су стајали крај њега.
"Наши родитељи нису нас чули већ дуго времена. Сигуран сам да они мисле да смо мртви."
Главне корпорације које су укључене у ову трговину, а које је АП идентификовао, одбиле су да разговарају с новинарима о детаљима, међутим дале су изјаве за јавност у којима су оштро осудиле свако злостављање на раду. Многе корпорације позвале су се на своју сарадњу с организацијама за заштиту људских права које контролишу колико су њихови кооперанати одговорни, како преноси Danas.net.hr.
Робови с којима су разговарали АП-ови новинари описали су да раде у сменама од 20 до 22 сата дневно, те да им дају нечисту воду за пиће.
Готово сви су изјавили да су ударани, претучени или су избичевани с токсичним реповима ража ако су се случајно пожалили на услове рада или се покушали мало одморити. За то су плаћени врло мало или ништа.
Један бегунац је рекао како су много умрли на мору.
"Ако Американци и Европљани једу ову рибу, требали би нас се сетити. Испод мора налази се планина од костију", рекао је он.
"Кости тих људи могле би направити оток, толико их је много".
Робови-рибари смештени су у кавезе и немају појма где иде риба коју улове, само да је риба превише драгоцена да би је они јели. Њихов очај је страшан.
Бивши роб каже да је у прошлости то било тако да су надзорници на бродовима једноставно бацали тела у море за храну морским псима.
Но, након што су власти од тих рибарских компанија почеле тражити да сваки човек који се укрца на брод треба бити и на листи приликом повратка, капетани су једноставно почели лешеве робова који би умрли на броду да стављају у леденице уз рибу докле не стигну натраг до села Бењина.