Танталове муке

"Танталовим мукама" називамо најтеже патње на које човек може да буде осуђен. Израз потиче из грчке митологије и односи се на судбину Тантала, размаженог сина врховног бога Зевса. Он је на суров начин казнио свог сина који је презрео његову љубав и све богове.

Тантал је био богат и моћан краљ града Сипила у Лидији, на обали Егејског мора. Захваљујући напорима оца да га заштити од сваке невоље, живео је без и једне бриге, у сталној срећи и богатству. Размажени краљ је постао охол и уображен. Одавао је тајне богова које је чуо на Олимпу и кришом доносио и делио пријатељима амброзију и нектар, божанску храну и пиће, који чине смртнике бесмртнима.

Иако га је Зевс опомињао, Тантал није схватао очеве претње озбиљно, па је постао још дрскији.

Како би испитао свезнање богова, убио је свог сина Пелопа, расекао га на комаде и укусно приређеног понудио боговима као јело на гозби. Богови су, наравно, тај испит положили и јело нису ни дотакли. Једино је богиња Деметра појела комадић рамена, и то само јер је била скрхана болом због отмице своје кћери Персефоне, коју је био отео бог Хад и однео у свој подземни свет.

Огорчени и увређени, богови су раскомаданог Пелопа ставили у котао и над ватром спојили делове његовог тела, а бог Хермес га је, по Зевсовој заповести, оживео. Комад рамена који је појела Деметра, надокнаио је бог Хефест, верно прилагођеним комадом слоноваче.

Зевс је затим изрекао своју пресуду: Тантала је бацио у подземље, код Хада.

Тамо је стајао у бистрој води, али није могао да утоли жеђ, кад год буде хтео да пије вода би му нестајала под ногама и појављивала би се сува земља.

Над главом су му се надвијале гране стабала сочних крушака, поморанџи, јабука, смокава и грожђа, али чим би Тантал посегнуо руком да их убере, ветар би их подигао тако да није могао да их дохвати.

Осим жеђи и глади, Тантала њега је мучио и вечити страх. Изнад њега је висио огроман камен који је сваког часа могао да падне.

Тантал је због своје охолости завршио у правим мукама.