ТИЦАНОВА БУНА - Време кад су народни представници стајали уз народ по цену живота и смрти

Текла је трећа година Првог српског устанка. Док је Карађорђе успешно одолевао и побеђивао Турке (колико прошле, 1806. победили су Срби на Мишару и на Делиграду две велике османлијске војске), на ноге се, охрабрено његовим успесима, подигло и Српство у Срему.

Готово цео географски предео између Дунава и Саве припадао је породици Одескали, потомцима папе Иноћентија XI. Њему је аустријски цар за услуге за време папствовања вратио феудалним добром и племићком титулом. 

Папини потомци нису боравили на том огромном поседу, већ су, као "господа", остали у Риму, а управљање оставили својим представницима који су "кожу гулили и душу цедили" мучном сељаку, теравши га ради као марва, вредносно га сматрајући истоветном теглећој стоци.

Сељаци не само да су морали да плаћају високе глобе и намете, него су још морали да купују потрепштине од Одескалијевих, а не где су хтели. Од огромних шума уз обале двају великих река и по Фрушкој гори тежачка рука није смела да узме ни суварак, већ је била натерана да огрев купује од упавитеља, "по повлашћеној цени".

Од како је запосео полуге моћи у Француској, Наполеон је умислио да покори свет. У свет је спадала и Европа, па је Корзиканац редом ломио све такмаце на Старом континенту, а 1805. су то били Аустрија и Русија у Битки три цара, код Аустерлица.

Међу заробљеним ратницима Аустрије био је Теодор Аврамовић. Као и два века пре њега, Срби су борили се и гинули за кајзера. Теодор је слободу добио након што је обећао Французима да се више никада неће борити против њих.

Отишао је кући, у свој Срем. Затекао је обичан, свакодневни живот, испуњен суровошћу феудалних представника и тешким радо практично обесправљених сељака. Када су се кметови сакупили у селу Вогањ на иницијативу месног кнеза Теодора Врбовца, сетили су се ратног ветерана, кнежевом имењака, Аврамовића. 

Тицан, како је ратнику био надимак, прихватио се понуде и подигао је побуну против угњетавања. Већ 3. априла 1807. послат је проглас људима из околних петнаестак села (међу њима Буђановцима, Бешенову, Брестачу, Добринцима, Петровцу, Суботишту...) да се придруже. Ови су то и прихватили. Неки су се уплашили јер је Аврамовић запретио смрћу онима који би поруке сакрили или дојавили спахијама за спремање устанка.

Прекаљен борац какав је био, Тицан је схватио да сукоб у равници са обученом војском нема шансе за успех. Зато је повукао људе ка Фрушкој гори. Логор је подигао код Манастира Врдник.

Старешина је схватио да са Бечом нема смисла ратовати, па је од почетка појаснио да се није побунио против цара, већ против спахија (слично је почео и Први српски устанак, дизањем на дахије одметнике, не на султана).

Подела и пропаст

Међутим, након што је 6. на 7. април извршена отмица неколико феудалних управитеља, цар је затражио од Стефана Стратимировића, српског верског вође, митрополита карловачког, да посредује. Стефан, до тада заузет помагањем браћи из Београдског пашалука, тражио је од Тицана да прекине буну и да ће се цар побринути да не буде више злоупотреба. Говорио је да није врема за дражење Беча, као и да је прво потребно да Карађорђа помогну.

Митрополита устаници нису хтели да послушају јер је и сам био феудалац, као представник цркве.

"На теби је свила и кадифа, а ми смо голи и боси. Ти нећеш да кажеш цару за наш терет и нашу беду", рекли су му.

Део побуњених сељака био је за преговоре и хтео је да послуша митрополита, али не и Тицан који је био за борбу са спахијама до краја. Тако су се појавиле клице пропасти ребелије. Аврамовић је повео устанике на запад Горе, у намери да прошири ратни пожар на цео Срем. 

Царска војска их је стигла код села Бингуле и ту убила 12 људи, након чега су се остали повукли у планину. Међутим, војска је ипак ухватила и затворила у Ириг Тицана. Као датум краја буне узет је 9. април, иако су спорадичне размене ватре потрајале до 14. дана у месецу.

Непоклобљеви ветеран је развалио прозор од ћелије и побегао, али је ухваћен код Грабовца, када је покушавао да се преко Саве пребаци у Србију. Сви побуњеници су добили амнестију, сем њега.

Осуђен је на смрт. Пре него што је испустио душу, Тицан је мучен на точку и черечен. Као некада свети Георгије. Само зато што није хтео да истрпи неправду.

Сурови првосвештеник

Бесан што су га при доласку дочекали са грубом стражом и презиром, а што су његов одлазак испратили пуцњавом, Стефан Стратимировић је на село бацио анатему која је трајала до 1832. године. Црква није певала, деца нису крштавана, а парови венчавани. Учених људи није било у селу, а и комуникација са светом је пресушила. 

Када је у село напокон стигао нови парох Василије, отац чувене песникиње Милице Стојадиновић Српкиње, затекао је људе огрезле у сујеверје, незнање и страх.