Украјина „тражи спас“ у НАТО чланству?
Откако је украјинска војска привела групу руских падобранаца, која је након рутинске вежбе грешком залутала на територију Украјине, западни медији не престају да најављују свету „почетак руске инвазије на Украјину“, што нимало не доприноси смањењу и онако запаљиве ситуације у Украјини. Али, изгледа да су се овим догађајем, поред још увек свеже хистерије око уласка руског хуманитарног конвоја у Луганск, као и недавних губитака украјинских снага на терену, околности коначно уредиле тако да Украјина коначно затражи пуноправно чланство у НАТО савез.
Чињеница да су руске трупа прешле на украјинску територију грешком није учинила много да убеди украјинске власти да је реч о грешци, а не о „свеопштој инвазији“. Руски војници су приведени мирно када су схватили да су направили велику грешку.
Да су падобранци били на „специјалном задатку“ да помогну проруским снагама у источној Украјини, као што Кијев тврди, свакако би унапред знали где иду и где су граничне патроле украјинске војске. Штавише, логично је претпоставити да би, уколико откривени, настојали да избегну хватање, а тиме и „бацање додатне сенке“ на позицију Русије према конфликту у Украјини, која је са аспекта Кијева и Запада већ „у рангу Хитлерове“, и тада би свакако запуцали на украјинске снаге или барем покушали да се пробију до сигурне зоне. Наравно, до тога није дошло, јер је било речи о грешци.
Међутим, након громогласних тврдњи да је Русија војно ушла у Украјину, из Кијева су затражили пуноправно чланство у НАТО савез, што је до сада најжустрији апел Украјине за војном помоћи Запада, како преноси Ројтерс. Овај „вапај за помоћ“, међутим испратиле су нове ескалације, како на терену, тако и у реторици. Украјнска војска је за последња 72 часа изгубила контролу над многим територијама на Истоку земље, око Азовског мора, због чега Кијев и Запад, на сав глас тврде да је то „резултат уласка руске војске која се бори на страни побуњеника“, што Москва јасно одбацује.
Руски председник Владимир Путин, који се до сада није често оглашавао и коментарисао конфликт у Украјини, упоредио је настојање Кијева да гранатирањем градова поврати контролу над побуњеним источним градовима са тактиком нацистичке Немачке током Другог светског рата. Говорећи младима током посете једном летњем кампу, како преноси Ројтерс, он је упозорио да „нико не би требало да се игра с нуклеарном Русијом“.
Иако Русија стално наглашава да нема доказа у тврдњама да су њихове снаге ушле у Украјину, изгледа да је све више функционера на Западу спремно да пре „верује на реч Кијеву него Москви“. С друге стране, функционери САД и НАТО савеза увелико тврде како „нема више никакве дилеме да Русија војно помаже побуњеницима на истоку Украјине“.
Улазак Украјине у НАТО и њен систем колективне одбране, ипак није толико известан колико би Кијев свакако желео. Штавише, тешко да би се НАТО данас и одлучио на тако нешто јер би то значило претварање грађанског рата у Украјини у нови Светски рат. Траума из претходног рата још увек нешто значи међу појединим европским земљама које су у њему пропатиле. Уосталом, довољно је да само једна НАТО земља гласа против додељивања чланства Украјини и тиме, барем за неко време, заврши ту причу.
Ради подсећања, Грузија је такође тражила од НАТО савеза пуно чланство 2008. године, али га није добила. Чак ни пошто је након неколико месеци касније ушла у војни сукоб са Русијом.
Свакако, вођство Кијева није толико наивно да помисли да ће НАТО тек тако скочити на прилику да уврсти Украјину у своје стадо, нарочито јер би тиме поставили преседан у процесу апликације и услова које земље кандидати морају да задовоље. А да не помињемо већ наведено проширење сукоба.
Овим потезом Кијев свакако ставља додатни притисак на Запад, тражећи неку врсту војне помоћи. Што се тиче Кијева, ако Руси наоружавају проруске снаге, нека онда Запад барем наоружа украјинску војску. Мада, све је више доказа да НАТО и САД управо то и раде. С тога, може се закључити да мањак војне опреме очигледно није највећи проблем с којим се украјинска војска суочава у борби са проруским снагама.
Наравно, грађански ратови никада нису црно-бели и не смеју се тако посматрати. Као и много пута раније, током сукоба у Либији и Сирији, било какво мешање страних сила у унутрашња питања суверених држава, нарочито оних које су пролазиле кроз грађанске ратове, произвело је више штете него помоћи. Данас, грађански рат у Украјини само је још један пример погубности овакве политике.
