ВЕРУЈТЕ ДА ПОСТОЈЕ: 10 разлога због којих НИКАДА нећете жалити за СТАРОМ ЈУГОМ!

Иако је многи воле, а можда сте и ви међу њима, ови разлози можда ће учинити да преиспитате своје идеале зване Југославија. Портал express.hr побројао је 10 разлога због којих не треба жалити за обећаном земљом многих људи, а као први наводе милицију и УДБА-у, јер је политичка слобода највећа предност овог времена у односу на неслободу која је владала тада. Међу разлозима због којих не би требали жалити за Југославијом навели су још и једнопартијски систем, ЈНА, вожњу пар – непар и култ личности.

Једнопрартијски систем

Политичка слобода највећа је предност овог времена у односу на оно, односно, тадашња неслобода највећа је мана у односу на данашњу слободу, али то не важи за све. Већина људи више цени сигурност него слободу. Достојевски је то већ сасвим јасно знао. Он је написао како ће већина људи, кад добије слободу, прво да потражи онога коме ће је предати јер не знају шта би с њом. Касније је ту идеју разрадио Ерих Фром, који је написао књигу "Бег од слободе".

Једнопартијски систем је у Југославији заправо био двопартијски, јер је једна странка била на власти, а друга у затвору. Оно најстрашније људима који нису следбеници је чињеница да нема алтернативе. Они су ту, на власти, а ви их морате трпети.

Вожња пар-непар

Почетком осамдесетих Југославија је остала без новца за нафту па су владале редукције. Возила су могла возити сваки други дан, у зависности од тога да ли им се регистраска плочица завршавала на парни или непарни број. То данас немамо, а тешко је и замислити у којој мери грађански живот може бити загађен редовима – редови за кафу, редови за детержент, редови за бензин, редови за основне намирнице. 

Како су комунисти видели слободу

Комунисти су веровали како се историја дешава по одређеним законима. То су баштинили од Хегела, који је тврдио да је светска историја напредовање светског ума у свиести о слободи. У антици, слободан је један, краљ, суверен, фараон. У средњем веку, слободни су многи. У грађанском друштву, које се рађа из револуције, слободни су сви. Та је слобода формална, закључио је Маркс.

Модерни социјализам, сматрао је Маркс, јесте наука. Зато су наши комунисти говорили језиком који је требао да наликује на научни језик. Отац те химере био је Едвард Кардељ, словенски учитељ. Сви су га опонашали и тај је језик јако парао уши. "Јединство производних снага и производних односа", "самоуправна интересна заједница", и слично, биле су синтагме које су стално користили. Не, тај језик нико нормалан више не жели да слуша.

Хедонизам у комунизму

Боривоје Шурдиловић Шурда, лик из сценаристичке радионице Синише Павића, лик је типичног Југословена и одлично илуструје овакву врсту хедонизма. Он је човек који трага за властитим идентитетом, али је и размажено уметничко биће које не може да ради ништа што га не чини истински сретним. Он је потпуна супротност “протестантској етици и духу капитализма”; барбарогеније новог кова, који у десетој епизоди – “Шампион” – открије да је сјајан фризер, па постане мегазвезда, што, свакако, прославља плешући уз своју омиљену музику, екстатични сиртаки (“Грк Зорба”), једну од најхедонистичкијих мелодија коју је икад створио људски род.

Он је карикирањем показао да то тако не иде, а сурови примери су пропадање Југославија, Грчка, чији менталитет сјајно илустрирује сиртаки, такође, пропада, док земље севера, мање наклоњене индивидуалном развоју, управо излазе из кризе.

Рестрикције?

Из државе нисте могли да изнесете више од неколико стотина марака. Све друго третирало се као прекршај савезних царинских прописа. Знате ли да су 1981. сваки дан у недељи биле редукције струје? Они рођени седамдесетих писали су домаће задатке под свећама, телевизија се није гледала.

Култ личности

Култ личности друга Тита био је страшно развијен. Он се супротстављао хршћанском науку према којем није паметно градити идоле, нарочито не овоземаљске.

Ту је постављен низак али чврст темељ свему што нас данас не ваља, што се срозава. Низ добрих института социјализма нисмо преузели, пре свега, у области здравства и школства, али и радних права, али смо све што је лоше развили до крајњих могућих граница. Ако данас гледате критичку кинематографију или тв записе осамдесетих, видећете све што имамо и данас, само рудиментарно.

За чиме ви жалите?