Зашто мрзимо звук сопственог гласа?

Када чујемо снимак нашег гласа он никада не звучи онако како ми мислимо да треба. Или је дубљи или пискавији од оног који смо очекивали. Истина је да снимак не лаже и начин на који ми “звучимо” нама није начин на који нас други чују. Све је то због посебног путовања звука до нашег унутрашњег уха.

Сваки звук који чујемо – цвркутање прица, зујање пчела, глас људи или аудио снимке, јесте талас ваздушног притиска који се креће кроз ваздух. Наше уши “ухвате“ те таласе који доспевају до ушног канала до бубне опне, када ми, преко нерва па до мозга региструјемо звук.

Када говоримо, вибрације из наших гласовних жица одјекују у грлу и устима, док се неке вибрације преносе и спроводе кроз кости у врату и у глави. Унутрашње ухо реагује на њих као и на било коју другу вибрацију претварајући их у сигнале које шаље до мозга. Дакле, наше ухо је стимулисано како од унутрашњих вибрација у нашим костима тако и из уста путујући кроз ваздух до наших ушију.

Крајња констатација је да звук долази са две различите стране и тиме производи тон који ми у ствари чујемо док причамо. Вибрације у костима о којима је било речи, вашем глас продубљују или га чине пискавијим, што се одражава на коначну верзију боје гласа како вас други чују.