"ЗБОГ СВОГ СИНА МОРАМ ДАЉЕ": Исповест мигранта који је изгубио супругу у Ирану! (ФОТО)
Мигранти који су се нашли у Србији иза себе су оставили страшне судбине, једна од њих је и Кјирдова ...
Парк поред Аутобуске станице у Београду крцат је мигрантима. У жељи за бољим животом, морали су да оставе све што су имали у домовинама, па и своје најмилије. Своју потресну причу о животу у Авганистану и Ирану, за портал Србија Danas.com испричао је Авганистанац Кјирд (30), који је у Београд доспео са својим трогодишњим сином и неколико пријатеља.
"Пореклом сам из Ирана, али смо живели дуго у Авганистану. Није нам било лако, али ипак смо преломили и кренули где и сви око нас – у Европу, у потрагу за бољим животом. Тамо нам је живот био све време у неизвесности – данас те има, сутра те нема... Било је ужасно. Највећи мотив ми је био мој син. Живот је тек пред њим, и он је заслужио да му обезбедим бољу будућност“, рекао је Кјирд (30).
Ја сам из Авганистана, али сам пореклом из Ирана. Свака земља треба да се брине о свом народу, али наша се није бринула. Наша земља нас је просто протерала, без икаквог обзира. Тамо је ситуација у ужасна, рат је све време, тамо нема ничега доброг. Овде смо добили већу помоћ него игде. Иако је ситуација у Авганистану нешто боља него у Ирану, ипак се не бих тамо враћао.. Битно је само да смо сачували главе на раменима", каже Кјирд.
„Најтеже нам је било кад смо чекали на граници. У Македонији смо дуго чекали, и било је неизвесно да ли ћемо моћи да уђемо у Србију. Ипак смо ушли у воз и кренули ка Београду. Није нам лако, али се надамо да ћемо успети“, казао је наш саговорник.
Супруга погинула у Ирану
„Моја супруга је погинула у Ирану, мој син више нема мајку због свирепог рата који тамо и даље траје. Живот се наставља, и морамо се изборити за бољу будућност. Све што радим радим због свог сина, све што ме покреће - је он", казао је Кјирд кроз сузе показујући на малишана који је седео поред нас.
Алеманд – реч која се најчешће чује међу мигрантима
На питање колико су дуго у Србији, и шта им је даље у плану, Кјирд је рекао: „Овде смо већ два дана, а наш циљ је Алеманд (Немачка). То је наше крајње одредиште, и планирамо да ћемо бити коначно тамо за неких 15-ак дана“.
Вечито захвални Србима
Наш саговорник је заиста задовољан како их је дочекао српски народ, и како се грађани генерално према њему опходе. Све време нас је молио да пренесемо похвалне речи волонтерима, а нарочито једној љубазној девојци: "Молим вас, захвалите се овој девојци која нас је послужила и дала нам неопходне ствари, хвала јој до неба!"
Нису се сви обрадовали пљуску
Ових дана у Београду је било неподношљиво због врућина, а синоћни пљусак је учинио да се грађани коначно обрадују освежењу. Али, овој киши се нису радовали мигранти, јер они нису имали где. „Склањали смо се где смо стигли. Надстрешнице аутобуске станице су нам служиле уместо крова, склањали смо се и испод кровова оближњих ресторана... Све је било крцато од људи, није се имало где, па су неки остали и испод крошњи дрвећа у парку код Аутобуске станице, не би ли се, бар мало сакрили од пљуска“, прича Кјирд, и додаје:
"Жао ми је све деце која су дошла са нама. Надам се да ће некако заборавити сву ову муку и да ће живети нормалан живот на Западу. Доста деце се разболело због врућина које су их данима црпеле. Жале се и на стомачне тегобе, што и није чудно јер спавају на земљи или бетону. Не знам како ће даље бити са здрављем, ако се ове кише наставе".
"Ових дана, лекари су вршили прегледе и вакцинацију деце. Хвала им на томе, то нам много значи. Сви ми идемо даље само због њих, они су нам најважнији. Не бих волео да деца буду болесна, али, то нам је све чешћа појава због хигијенских услова, које заправо и немамо", тужно је казао Кјирд.
И овај репортер памтиће заувек једну ситуацију у Миксалишту, где се додељивала хуманитарна помоћ мигрантима, где је разговарао са избеглицом из Авганистана. Наиме, док је стајао поред пулта који је делио мигранте од волонтера који су давали неопходне ствари, неко га је повукао за кошуљу. Када се окренуо, видео је малишана од 3-4 године који је бојажљиво показивао да је много жедан. Склопио је руке као знак молбе. Његова радост за чашом сока коју је добио не може се описати речима. Надамо се да ће у будућности овај дечак добити и све оне ствари које заслужује један човек који је преживео рат и овакве сеобе.
