КАД ПРОРАДИ ИНАТНА СРПСКА КРВ: После ОВОГА поклоните се жени која је остала у Хрватској и после "Олује"
Срби који и даље живе у Хрватској, дефинитивно не живе истим животом, као пре 90-их. То потврђује и ова прича.
Маринковић Словенка рођена је у Лесковцу. Отац јој је Србин, мајка Словенка. 1972. године је дошла у Сплит, јер се удала, а супруг јој је био војно лице.
- У Сплиту је било, лепо, диван град пун људи различитих националности. Све је било мирно до 1990. године. Удала сам се за човека из Босне, али он је српске националности. Одмах сам се запослила, у апотеци, па у болници, где сам радила до своје пензије. Са мужем сам се развела 70-их година. Имамо двоје деце - рекла је Словенка.
НАША ТУГА ЈЕ ВЕЛИКА! Сетимо се заједно прогона и страдања српског народа
Пријатељи Хрвати више јој нису говорили добро јутро, нити су с њом пили кафу
- Почетком 90-их година, кад је Туђман дошао на власт, променила се политика према људима друге националности. Средином лета 1991. године почеле су узбуне у Сплиту, деловали су снајперисти, пријатељи које сам имала више се нису јављали, а на послу су ме чудно посматрали. Трпела сам огроман притисак, нико са мном није причао, нису ми ни "добро јутро" говорили, нити су хтели са мном пити кафу. Контролисали су ме све време, ко ме зове, ко је дошао. Била сам у шоку, да након 20 година рада с тим људима, полажем некоме такве рачуне - нерадо се присећала Словенка.
Претреси, претње и искључивање телефона
У више наврата су Словенки претресали стан, мислили су да она даје тајне сигнале Србима. Искључили су јој телефон, па није имала коме да се обрати. Рекли су јој: "Кад четници ослободе Перућу, онда ћеш добити назад телефон".
Једва је средила да јој врате телефон. Стално су је вређали, стизале су којекакве комисије...
- Сама сам остала, једна ћерка је отишла у Београд на студије, а друга у Лесковац, јер су претње биле огромне. Било је ужасно. Једном је дошла цела бригада са намером да ме избаце из стана. Срећом, председница зграде је реаговала, па су одустали. 2. фебруара 1994. су ипак успели. Иако сам имала станарско право, рекли би да то ништа не вреди, јер је ово сада нова држава - причала је Словенка.
Почетком 1992. сам покушала да добијем држављанство, иако ме је Суд одбијао више пута. Дакле, 3 године су ми требале да добијем хрватско држављанство.
ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛА ОЛУЈА: "Ајмо, убиј, убиј! Је**м вам маму четничку!" (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)
Избацивање из стана и претње пиштољем
- Имали су све спискове кога ће истерати. Био ми је рођендан, правила сам колач за пријатеље. Кад су остале суседе избацили, знала сам да сам ја на реду. Дошао је комшија са репертираним пиштољем, претио је да ће развалити врата. Вређали су ме и гурали. Знала сам, ако изађем, да нема повратка у стан. Рекли су ми као да идем у СУП, међутим нисам хтела ни да чујем - казала је Словенка.
Онда су је ударили штаком, и она је знала шта је чека. Ухватили су је и избацили, а затим одвели у Лору. Човека који ју је бранио су истукли па су га презриво питали: "Како можеш бранити ту четникушу?!".
Војна полиција јој је рекла да ће се вратити у стан. Кад се вратила, није могла да уђе. Сви су је јурили штаповима, претили јој пиштољима, и није могла да уђе. После тога, нико није смео да је прими ни на преноћиште, јер су људи страховали за себе.
- Једва сам нашла нешто на Бачвицама, где сам била око годину дана. После тога сам живела код Јевреја 3 и по године, у јако лошим условима, у малој соби са једним прозорчићем - кроз сузе прича Словенка.
- Комплетно су ми испразнили стан, остао је само лустер. После сам се судски борила за ствари, једва сам нешто повратила од њих - наставља наша саговорница.
Без људске солидарнсти
Након повратка у стан и даље вређања и псовке, пуштали јој усташке песме
"После овог искуства, нисам се променила, остала сам доследна себи. А то што су људи другачији, то се не може променити. Кад сам се вратила у стан, човек који ми је упао у зграду стално ме је вређао у лифту, понижавао ме и пуштао ми усташке песме", казала је Словенка.
"Моји родитељи су јако тешко живели у Лесковцу, и били су сиромашни. Ја одлучујем у свом животу где ћу живети. Пре ми је био много топлији град, сад је све другачије", са тугом у гласу је изјавила Маринковићева.
- Цела болница није реаговала, свима је то било нормално - каже кроз сузе. Свима је заказао људски фактор. Зар се 3 месеца нико није сетио да ме назове, да пита како сам? - питала се Словенка. Тај људски фактор ју је погодио више него икакав материјални губитак.
Морала је да зарађује за децу. На крају, једва је повратила стан, након судског превирања. Није била толико ни срећна што се вратила у стан. То је био тежак пут, јер је опет кренула од нуле, и опет је требало да се ствара испочетка.
На послу ништа више није било исто. Пре их је посматрала као своју породицу, а сад је хладна због свега што се издешавало.
Код Јевреја је плаћала станарину, а њен адвокат тражи да се покрене поступак за отплату стана и да се за то искористи новац од станарине коју је плаћала Јеврејима, као и да наплати душевну бол.
- Све време су истицали то што сам Српкиња, али, да ли је то било битно? Никад нисам потенцирала шта сам по националности - правично је рекла Словенка.
