ЗОРАН КАЛЕЗИЋ: Концерт у Центру Сава ће бити једно лепо сећање на прошле дане!
"Да нема моје публике, ја не бих постојао".
Певач народне музике Зоран Калезић (66) који ове године обележава пет деценија уметничког рада заказао је концерт 26. маја у Центру Сава.
Златни јубилеј и повратак на сцену после дуге паузе, један од најпопуларнијих певача народне музике на просторима бивше Југославије обележиће солистичким концертом у Београду, који поклања људима, љубитељима његове музике.
Зоран је за портал SrbijaDanas.com отворио душу и признао да ништа не би мењао у дугој каријери, поготово не у песмама, иако "модерно" време диктира нова правила.
- Ко сам ја да мењам било шта. Када сам дошао у Београд са 16 година, ја сам певао са симфонијским и народним оркестром. Ако је пре 50 година могло тако, зашто сада не може? Шта нам се десило? Компјутер је све заменио, али компјутер нема душу. Душу не могу да измисле. Не желим да омаловажавам било чију музику и рад, али то једноставно није музика којој ја припадам. Не могу да певам оно што ми душа не осећа.
У сусрет концерту, Калезић смишља реченицу којом ће се обратити публици. Али како сам истиче, на крају ће рећи нешто што није планирао, већ што ће само од себе доћи.
- Једва чекам четвртак да кажем "Београде добро вече и хвала", желим да публика осети зашто сам ту. Да нема моје публике ја не бих постојао. Овај концерт биће само једно лепо сећање на прошле дане, и захвалност Богу што ми је дао да тако дуго живим и певам. Трему и старх немам, оставио сам је кући, када сам са 16 година отишао од мојих родитеља. Наравно да ћу да се тресем као прут, много више него ови млађи. Али, дрхтаћу од оговорности и лепих осећања.
Након десет година проведених у Америци, Зоран се вратио у завичај, и због тога је срећан.
- Сада живим тамо где сам рођен, већ три године дочекујем ласте, слушам славује. Живео сам и вредно радио да бих сада када шетам улицом са мојом Иреном, видео осмехе на лицима људи, то је лепа награда. Не треба ми ништа више, сем да живим достојанствено. Пријатељ из Чикага ми је једном после дуго бесаних ноћи рекао: "Бићеш срећан када ти очи не буду гладне". Најлепше је кад чвек не вапи ни за чим.
Једног од највећих певача народне музике скандали не занимају.
Јер 50 година траје и без њих.
- Ја имам само једну причу и немам шта да измишљам, верујем само у песму. Папараци могу да ме прате само како заливам цвеће, или мојој Ирени остављам цвеће на колима, бришем шофершајбну. Моје колеге крију да некога воле, да не би изгубили публику. Па шта ће ми таква публика? Жена је за мене привилеговано биће, жена је за мене мајка. А мајка је светиња!
На питање која му је омиљена песма, Зоран је изрецитовао ону која није никад објављена. У питању је песма коју је написао када је славу Света Петка дочекао сам у Америци, а она гласи овако:
"По ко зна који пут отворих врата наде, а соба празна и пуста и ничег живог, сем мало цевћа и један кактус у дубини ока и душе моје.
И шетам као авет и тражим нешто чега нема, још једна дуга чикашка ноћ ми се спрема.
А шта је мој грех, шта ја то урадих лоше питам се док гледам икону славе моје, а слава је празник, а ја госте немам. Гости су моје пусте ноћи.
А знам, споменуће неко моје име тамо где ме ноћас нема, а ја имам снаге да се молим за оне што су надања моја, за оне што су жеља моја, за оне којима ноћас моје мисли лете, а шта ћу и ја сам јутрос нечије дете".