ЖРТВА ОДБАЦИВАЊА, БОРАЦ ПРОТИВ НЕПРАВДЕ Кажу ми: Снимао си порниће, радуј се што си добио само ХИВ

Некадашњи порно глумац, Ђурица Станков, чија је каријера била пресечена сазнањем да је инфициран вирусом ХИВ-а, управо је у овој чињеници пронашао мотив и снагу да се бори даље. Већ седам година, он је врло агилан активиста и директор АС центра, који се бави психосоцијалном подршком особама оболелим од ХИВ-а, као и едукацијом младих о превенцији ове опасне болести.

Његове активности се не своде само на подршку ХИВ позитивнима, већ и другим дискриминисаним социјалним групама, те је АС центар придружио своје снаге удружењу Егал у организацији манифестације "Понос Србије", која ће се одржати сутра у Београду.

Прочитајте ОВДЕ које су вруће зоне криминала - да ли животе у некој од њих?

Према његовим речима, иако је ова парада организована од стране заједнице транссексуалаца, она позива све маргинализоване групе да се прикључе, а основна порука гласи: „Нико није слободан док сви нисмо слободни.“

"Поред транс заједнице и ЛГБТ заједнице једнако су дискриминисане и особе које живе са ХИВ-ом и особе које имају различите менталне сметње, и које су корисници различитих психијатриских услуга, и сви они треба заједнички да се боре за боље и толерантније друштво", каже Станков у разговору за портал Србија Данас.

Мислим да је дискриминација ипак најјача када је у питању геј заједница. Због тога сам доживљавао највише непријатних ситуација у друштву. Када је реч о активностима АС центра, увек су далеко боље прихватани и лакше организовани наши пројекти везани за помоћ ХИВ позитивним особама, него они који су имали везе са геј популацијом. С друге стране, у личним, међуљудским односима највише непријатних ситуација сам доживљавао као ХИВ позитивна особа. Много пута бих се упознао са девојком или момком и почео да се дружим, са назнакама да би то могло да буде и нешто више од дружења, али би се они брзо дистанцирали од мене када би сазнали да сам инфициран.

Што се тиче моје порно каријере, највише непријатних ситуација доживљавам управо у геј заједници и у заједници ХИВ позитивних особа. Често се догађа да добијам најодвратније могуће коментаре, типа: "Шта хоћеш ти, ј*** си се тамо с ким си стиг’о, буди срећан што имаш само ХИВ." Тако постоји, наводно, „добар“ и „лош“ ХИВ. Кад питам неког зашто постоји разлика између твог и мог ХИВ-а, он каже: „Па, ето, ти си то зарадио тако што си снимао порниће.“ А онда ја објасним да сам у тај посао ушао зато што нисам могао да нађем никакав други посао када се у мом родном граду, Вршцу, сазнало да сам бисексуалац. Кроз разговор дођемо и до тога да је та друга особа можда имала и више ризичних сексуалних односа него ја. Људи често и лажу да ХИВ нису добили због неопрезног сексуалног живота, него путем инфузије, или на неки други начин.

Тада сам успео да извучем из дибидус нискобуџетне продукције у Србији, у којој је су на снимањима услови често били ужасни. Дешавало се да дођем на снимање, и треба да снимам са девојком која се није купала недељу дана. Добио сам прилику да снимам у иностранству, у нешто богатијим продукцијама, и видео сам себе у томе, када сам сазнао за ХИВ. У мом животу углавном се све и дешавало тако, напречац. Тако сам и испрва гурнут у порнографски посао, када су без мог знања у "Пан Еротици" освануле моје приватне порно фотографије са тадашњим дечком...

Данас се трудим да живим сваки дан као да је послењи, али у позитивном смислу, а не негативном, што се многима деси када сазнају да су заражени. Поготово млади. Често се деси да онда почну да се опијају, да се дрогирају, а тиме погоршавају своје стање и праве џумбус од здравља без потребе... Немам визију далеке будућности и не планирам пуно. Тренутно, сматрам да је мој позив да дам што већи допринос за здравије друштво, и то ме покреће.

Откако сам почео да се бавим активизмом, највише се крећем по институцијама, и међу људима који раде у цивилном сектору, који су информисани и освешћени. Зато сам стекао илузију да су се ствари у друштву значајно промениле. Али, чим изађеш мало ван, међу „обичне“ људе, видиш да је незнање и даље распрострањено и да је страх од ХИВ-а и даље јак.

Има и даље оних који нису свесни разлике између ХИВ инфекције и Сиде, и да се са ХИВ-ом може веома дуго и сасвим нормално живети. То је хронично стање и уз праву терапију могуће је водити квалитетан живот.

Али позитивно је то што смо едуковали велики број младих људи. Најважнија је превенција, па их учим да буду одговорни. Примера ради, упућујем их како се правилно користи заштита. Многи не знају да се уз кондом не смеју користити различити гелови, креме, масти, уља. Када се намаже било каквом кремом, или нечим сличним, кондом је уништен. Он постаје порозан и више не представља заштиту.

То се не мења, и то могу одговорно да тврдим. ХИВ позитивне особе и даље често не могу да добију стоматолошке услуге, хируршке захвате и друго, али не због реалног ризика, него због страха и незнања здравствених радника.

Да. Мислим да има штете од екстремних и агресивних наступа. И када је "Парада поноса" у питању, имам утисак да организације нису обавиле свој посао на прави начин. Да би друштво припремио на нешто ново, и што је тренутно неприхватљиво, потребно је да константно радиш и информишеш људе... Ја немам ни проблем да једног дана шетам са Дверима, а следећег на геј паради, па ме често питају - добро, Ђурице, где ти седиш? Мислим да је неопходно развијати дијалог и међусобно прихватање, а не рат.

Наравно.

Па, не мислим ништа... Покушавам да објасним људима да сам одувек имао склоности и ка женама и ка мушкарцима и да многи гејеви просто гаје одвратност при помисли да имају сексуални однос са супротним полом.

Имам неколико познаника који су покушали да се лече и преобрате. Баш ових дана дописујем се са једним момком из унутрашњости. Он је ишао код психијатра и психолога, и безуспешно покушавао да пронађе девојку. Сада је одлучио да прихвати да, по старим обичајима, његови родитељи испросе неку девојку из места у којем живи, само да би се оженио и направио дете. Он пристаје на све и предузима све да околина не би открила да је хомосексуалац. Улаже велике напоре да би пронашао начин да једног дана обави своју брачну дужност и дужност према родитељима и заједници, иако му се гади сексуални однос са супротним полом. Сад је у фрци и на ивици самоубиства. Од мене тражи савет и помоћ, али ја нисам лекар нити психолог. Могу да му причам само из мог искуства, али моје искуство није примењиво на сваког. Ја сам као млад остао сам, без игде икога. Једна ситуација ме је открила, када су без мог знања објављене фотографије у "Пан еротици", и нисам могао да бирам хоћу ли да се кријем или не.

Није... Када се тај филм појавио, тадашњи патријарх, Павле, огласио се, ако је истина то што су медији пренели, и рекао да је било неумесно снимати мене у цркви. Мене то јако вређа и боли. То што сам ја јавно признао да сам бисексуалац или геј, уопште не значи да мени треба забранити да уђем у цркву. То је страшно. Велики број хомосексуалаца које познајем су Хришћани... Дакле, да, ја сам верник. Верујем у љубав, верујем у божанство. Сматрам да је свако од нас део божанства.