Ницк Цаве, свештеник љубави, туге и беса расплакао Тврђаву: Монументално и потресно

Од катакомби Мелбурна, сивог неба над Берлином, сунца Сао Паула, до данас, Ницк је претурио преко главе силна искушења, поноре и надања, али је увек, и у свађи са Богом и Луцифером, налазио времена да људима да шансу да пробуде „боље анђеле“ у себи, како је волео да говори. Изгледало је да је 2018. нашао своје „боље анђеле“, јер тадашњи концерт завршен је са гомилом младих људи на Маину, који су (за многе загрижене кејвовце) певали неуобичајено мирне и хармоничне песме, у некаквој колективној литургији око које су се окупили и верници и атеисти, а Цаве је био локални жрец, свештеник нове религије. И тихо смо отишли у ноћ са спокојем у души и „Пусх the Sky Away“.

Ништа од тога није било исто четири године касније на истом месту. После погибије и другог сина, од оног Ницка остала је само иста фризура и исто одело. Појавио се из дубина, заборављених дубина Ницкове душе, онај бунтовни и бесни Цаве из 1987. Већ у самом старту било је јасно, на фуриозном почетку са „Ready фор Лове“ и „There Схе Гоес My Беаутифул World“, да се Цаве ипак неће предати силама таме из прошлости, упркос болу с којим се носи као човек. Уводне две песме су показале да ће се он и даље борити за љубав у коју верује, али не више спокојем и хармонијом, него као бунтовник. Троје госпел певача су нас инстантно вратили у фазу „The Good Сон“ и у његово „поновно рођење“ после пакла дрога, када је око 1990. године, почео да се занима за госпел музику, као и на албум „Abattoir Blues/The Lyre оф Орпхеус” из 2004. Такође, култна „Јубилее Стреет“ је у последњој фази упала у бесно убрзање, на изненађење публике. Ницк је понављао и убацивао речи „Боом Боом Боом“ и „Cry Cry Cry“ у сваку другу песму – јасан знак да је пун бола и суза које не пушта, и пун беса да би испуцао шарзер у судбину.

Уследили су ванвременски класици као што су „Тупело“, расправа са Богом о Добру и Злу „The Mercy Сеат“, па затим „Ред Right Ханд“, коју је прославила серија „Peaky Блиндерс“ (јер се црвена десна рука налази на застави Северне Ирске), а васкрсла је бесна и брза „City оф Рефуге“, која се савршено уклопила у бес и бол који је Ницк емитовао, ипак све време проповедајући да верује у љубав. Пола публике се расплакало када је, без икаквих Цавеових вербалних интерполација, свима постало јасно како је стари Аустралијанац достојанствено све време носио у себи бреме губитка, и како је све то „прорадио“ као уметник на стејџу.

Ницк Цаве овај пут није изводио хрпу младих људи на стејџ да би заједно певали, у „религијској екстази“ – нема он сада снаге за то, па чак ни за њихову љубав. Извео је једног, хиперталентованог младића, коме ће певање у дуету са Цавеом бити хајлајт живота. Руке су додиривале Цавеове руке (и ногавице), а опет, по ко зна који пут, Ницк је постао светац у амфитеатру који је добио обрисе својеврсне цркве. У којој је он проповедао о бесу, тузи, а највише о љубави, као апостол „нове вере“, иако је он сам поборник старе.

Монументално и потресно. А када је на крају најавио да је ово један од последњих концерата „на дуже“ (можда и у каријери – надамо се да не!), и када се обратио свом бенду са „The Бад Сеедс, сее you ароунд!“ – могло се чути како срца пуцају а очи публике се пуне сузама. И заиста, када погледате „Тоур Датес“, видећете да ће бити још 18 концерата и онда је – крај. Ницк се сели у Аустралију и са Warrenom ће свирати још мало и тихо, а онда ће се затворити. Да ли ће икада изаћи са новом уметношћу као плодом нових осећања, или ће му коначно бол затворити песничка уста и одузети његову „Орфејеву лиру“, видећемо. Довиђења, Ницк! Надамо се да није и збогом.