Сви Београђани причају о РИМСКОМ БУНАРУ на Калемегдану, али мало њих зна ТАЈНУ коју крије (ФОТО)

Калемегдан је био и остао симбол Београда. Био је рушен и изнова грађен, а највећа мистерија тврђаве је свакако Римски бунар. То је место које заокупља највећу пажњу посетилаца због разних неразјашњених догађаја који су се одиграли међу његовим зидинама.

У Ноћи музеја захваљујући занимљивој и реалистичној реконструкцији планова механизма за пумпање воде из бунара из 18. века у 3Д филму имали смо прилику да лично доживимо мистичну атмосферу Римског бунара, прошетамо се његовим ходницима и сиђемо до саме површине воде.

ГЕОЗАВОД: Велелепно здање Београдска задруга прославила 110. рођендан у Ноћи музеја (ФОТО)

Бунар је укупне дубине 60 метара и пречника 3,4 метра. Има двоструко спирално степениште које се спушта до дубине од 30 метара. Једним степецинама се силазило, а другим излазило на површину, што је омогућавало мимоилажење и несметано кретање људству које износи воду.

Правили су га Аустријанци 1717. године, а мало људи зна да Римски бунар нити има везе са Римљанима, нити је заправо бунар. Име су дали Београђани који су тако желели да му дају на мистичности, аутентичности и старости. То је, у ствари, својеврсна цистерна која се напаја атмосферским падавинама, будући да нема извор. Кад су копачи дошли до дубине од 55 метара у потрази за извором, нису пронашли воду већ су наишли на непропустљиву стену. 

Зато су кренули бочно да копају према реци Сави и стали са тунелом након 2 метра. Тако су настале легенде да постоји подземни пролаз који води од Римског бунара до реке Саве или чак до друге обале Дунава, што ипак није могуће и није истина. Оно што је истина је да се дно самог бунара налази испод нивоа реке Саве и то 17 метара. 

ЉУБАВ И РЕВОЛУЦИЈА: У кога су се заљубљивали револуционари? (ФОТО)

Иако не постоје докази за то, највероватније је за изградњу заслужан Балтазар Нојман, познати немачки барокни архитекта који је у Београд дошао из италијанског града Орвијета. Управо је у том граду Нојман нашао инспирацију и по узору на бунар који тамо постоји, Светог Патриција, конструисао Римски бунар. Једина разлика је што је бунар у Орвијету старији и већи од нашег на Калемегдану. 

Римски бунар чува много занимљивих прича и био је инспирација многим уметницима.

Прва занимљива прича се догодила 1956. године. Извесни Београђанин је хтео да се ослободи своје љубавнице. Гурнуо ју је у дубоки амбис Римског бунара. Иако су је рониоци тражили, тело нестале жене је тек након десет дана испливало. Врло је могуће да убица никада и не би био пронађен да у џепу није имао сачувану трамвајску карту са истим серијским бројем који је пронађен код жртве.

Ову причу искористио је режисер Душан Макавејев за филм „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“. Временом  је постављена заштитна решетка да се нешто слично не би догодило.

Рундек, Репетитор, Гоблини, Бјесови... на Арсеналу 07

Душан Макавејев није једини који је локалитет Римског бунара искористио за свој филмско остварење. Домаћи филм „Лавиринт“ Мирослава Лекића реализован је управо на овом месту.

Кад је амерички редитељ Алфред Хичкок боравио у Београду 1964. године, обишао је Калемегдан. Истакао је како је на њега посебан утисак оставио Римски бунар.

- Такав амбијент за мене увек представља праву посластицу - казао је Хичкок.

БЕОГРАДСКИ МАНИФЕСТ - забава за целу породицу

Бунар се данас више не користи, а нажалост није сачуван ни механизам који се раније користио за извлачење воде. Због тога су степенице бунара поплављене и полако расте ниво воде. 

Осим посете бунару имали смо прилику да раширимо крила и уживамо у врхунској креативности. Уметница Естер Зајми Милентијевић инспирисана је совом као птицом, бићем и симболом.

Естер Зајми Милентијевић је рођена у Београду, а дипломирала на факултету уметности у Приштини - графички дизајн 1995. године када је била најбољи студент Универзитета у Приштини. Од самог рођења била је окружена дизајнерским решењима, сликама, графикама, цртежима које је њен отац мр Фатимир Зајми реализовао у свом атељеу. 

Естер Зајми Милентијевић своје емоције визуализује кроз облик, форму, линију, површину и боју и тако насликана сова добија ново значење. У почетном периоду реализација дизајнерских решења је била мануелна, каже она, али већ од 1992. године користила је информационо-комуникационо дигиталне технологије које утичу на њену креативност и она их претаче одговарајућим визуелним језицима и формама које имају своју практичну намену у савременом потрошачком друштву.