Бенд Фисх ин Оил: “Руководимо се интуицијом, емоцијама и личним укусом

Дугогодишњи омиљени састав београдских клубова, данас наступају по фестивалима широм земље, као и у иностранству, промовишући једно од најамбициознијих остварења у историји српске инструменталне музике, двоструки албум “Три кључа”. Наступ на отварању 34. Београдског џез фестивала, 25. октобра од 19:00 у Великој сали Дома омладине Београда, биће промоција њиховог новог, четвртог албума, уз ексклузивног госта из иностранства – америчког гитаристу Марка Рибоа.

Улазнице су у продаји преко ЕВЕНТИМ мреже.

Група Фисх ин Оил постоји четврт века. Како са ове дистанце гледате на почетке? Шта је битно да би један џез састав трајао толико дуго?

Братислав Радовановић: Фисх ин Оил је група која иза себе има неколико инкарнација и једина додирна тачка свих њих је страст према музици људи који су прошли кроз групу, као и велико пријатељство које нас свих ових година повезује. Почетке постојања групе повезујем са најлепшим периодом свога младалачког живота тако да ми свако присећање буди осмех… Мало група, небитно да ли су џез, рокенрол, или друге оријентације, успе да опстане дуго година. Мислим да су људи једини фактор. Свирање у групи, пре свега, подразумева уздизање изнад личне сујете и прихватање да је група скуп људи који не морају увек да мисле исто.

На који начин се бенд мењао током година?

Братислав Радовановић: Мислим да су животне околности пре свега утицале у ком ће се правцу кретати наше стваралаштво. Наравно током година су се мењала интересовања, а са њима и наша музика.

Како оцењујете џез сцену у Србији? Где видите Фисх ин Оил на сцени?

Душан Петровић: Ми никада никога не оцењујемо. Има ствари које волимо и допадају нам се и оних које нам се мање допадају, али с обзиром да себе никако не доживљавамо као џезере него чисте музичке авантуристе било би неукусно, чак арогантно, да било кога оцењујемо. Оцењивање себи допуштају фах чистунци који претендују да владају материјом, а ми се руководимо интуицијом, емоцијама и личним укусом као јединим императивима арбитраже онога што радимо и онога што други раде. Без икаквих претензија. Фисх ин Оил је на српској џез сцени јер су га ту поставили људи који се у Србији баве промоцијом и издавањем џеза. Ми немамо ништа против тога, напротив! Деси се, с времена на време, да нам поједине колеге оспоравају ту припадност којој ми никада нисмо ни тежили. Срећом, публика и неки џез прегаоци и промотери у нас, препознају нашу искреност и посвећеност. Људи радо долазе на наше наступе и нама је то више него довољно!

Фисх ин Оил је наступио на 29. Београдском џез фестивалу 2013. године. По чему памтите тај наступ?

Душан Петровић:  То је остварење дугогодишњих тежњи сваког бенда – наступ на тако реномираној манифестацији, нарочито први, памти се по узбуђењу и осећају да се по први пут материјализују (колико је то у музици уопште могуће) сав труд, наде и жеље који прате бенд, а слободно смем рећи и сваког од нас понаособ. Комбинација поноса, узбуђења и позитивне треме… све се то меша у неописив осећај који се памти заувек!

На претходном албуму сарађивали сте са великим именима европске џез сцене, између осталог и са Бојаном Зулфикарпашићем и Матијом Дедићем. Колико вам значи сарадња са истакнутим колегама?

Душан Петровић: Што се тиче сарадње са истакнутим колегама она нас, наравно, пре свега инспирише да превазилазимо себе, утолико што уопште пажња и жеља за сарадњом таквих имена каква су Бојан З, Матија Дедић, Џијан Емин, Марк Рибо, обавезује на безрезервну посвећеност и озбиљност. Није једноставно стати раме уз раме с неким коме се дивиш и ко те инспирише. Али не бих ја раздвајао сарадњу са истакнутим и још увек неетаблираним музичарима – уједињавање путем идеја је подједнако узбудљиво и инспиративно на било ком нивоу…

Промоцију албума “Три кључа” имали сте у пуној сали Американа у Дому омладине. Пред наступ на Београдском џез фестивалу објавићете нови албум који ћете премијерно представити управо том приликом. Шта публика може да очекује од новог албума и концерта?

Душан Петровић: Нови албум излази за Метрополис Рецордс тик уочи 34. Београдског џез фестивала. Доноси 9 нових композиција Браце Радовановића, у извођењу и аранжману Фисх ин Оил, и једну коју људи већ познају са наших наступа, али је сазрела за снимање тек сада. За разлику од претходног, на овом имамо само једног госта – младог београдског мулти-инструменталисту и аутора Павла Попова. И то је то је што се тиче новог албума… али публику 34. БЏФ-а очекује много више од тога! Када смо сазнали да ће нам се на сцени придружити велики Марк Рибо решили смо да  за ту прилику припремимо потпуно нов материјал који ће овог невероватног уметника (надамо се) инспирисати још више него што би то учинио само материјал са новог албума. Тако ће сваки посетилац фестивала понети у памћењу јединствен музички доживљај скројен од стране Фисх ин Оил баш по мери једног од највећих и свакако (барем нама) најважнијих гитариста данашњице. А ако потом узму и албум који ће бити промотивно продаван после наступа, уз то ће понети још 10 нових Фисх ин Оил нумера које ће бити савршен продужетак те изузетне вечери…

Фисх ин оил је састав којег карактерише фузија различитих жанрова, али и занимљиви називи композиција (Код поцепаних гаћа, Маниту на бициклу, Борсалино ). Одакле идеја за таква имена?

Братислав Радовановић: Ми нашом музиком покушавамо да испричамо неку причу, а сами називи су наравно ту да је уобличе. Наше теме су различите а заједничко им је то што покушавају да се баве проблемима обичних људи, што постављају питања, што критикују… Некада су носталгични, некада су вапај, некада ангажовани, некада покушавају да буду духовити… Град у коме живимо је такође наша велика инспирација. Композиција Мисир Румелије са нашег првог албума је директна посвета Београду, композиције Код поцепаних гаћа, Три кључа… су по именима старих београдских кафана… Само поднебље на коме живимо такође (Долина векова, Долина суза…), итд.

Које извођаче ћете сигурно слушати ове године на Београдском џез фестивалу?

Душан Petrović: The Нецкс, Jimmy Тенор, Бен Wendell Сеасонс Бенд, CORTEX, The Thing…

Мото овогодишњег џез фестивала је “Но лимитс”. Како оцењујете данашњу позицију џез музике на глобалној светској сцени и где су границе до којих џез музика сеже?

Душан Петровић: Позиција џез музике на глобалној светској сцени је конструкт који заправо ништа прецизно не значи када се заиста размисли. Свет је огроман и драматично различит у својим широким пространствима и разноразним културама. Стога је заиста мали број заједничких именитеља који би били темељ неком “глобалном укусу” који би био потка за “глобалну сцену”, наравно не узимам у разматрање поп феномене, јер џез ту може у најбољем случају послужити као мање или више далека инспирација много рудиментарнијем музичко изразу. Џез има и одувек је имао позицију дубоко “испод радара”, те је то уједно његова слабост и снага. Џез је Музичка Интернациола Неизлечивих Заљубљеника у чаролију музике и музицирања којима не требају никава тајна удружења, лозинке и компликовани ритуали да би се препознали и спојили. Они своју веру носе слободно и без скривања, јер јој је суштина једна чиста размена идеја, емоција и енергије често (али не нужно) на високом нивоу, која свакако резултира сазвучјима и енергетским или емоционалним садржајима који имају квалитет и способност да оплемењују и усхићују. У том смислу не видим бољи мото било којег џез фестивала од “НО ЛИМИТС”! И да додам – 21. век је при крају своје друге деценије – све би већ увелико требало да буде могуће!