Дизајн као судбина - Савета и Слободан Машић у Румунији

Изложба „Дизајн као судбина – Савета и Слободан Машић“ отворена је у Српском културном центру у Белобрешкој, српском насељу у дунавској клисури у Румунији, у сарадњи Савеза Срба у Румунији и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у оквиру 30. Дана преображења Срба, највећег књижевног фестивала Срба у расејању. На изложби су приказани култни плакати чији су дизајнери Савета и Слободан Машић као и део издавачке продукције Независних издања.

На отварању изложбе присуствовале су делегације књижевника из Србије, Републике Српске, српске дијаспоре из Хрватске, Мађарске, Америке, Немачке и Румуније. Током Дана преображења додељена је Велика базјашка повеља српском књижевнику из Хрватске Ђорђу Нешићу и организован низ књижевних вечери, као и округли сто на тему „Данашњи тренутак српске књижевности у региону, пречанству и Европи“.

Слободан Машић (1939 – 2016) великан дизајна, архитекта и издавач заслужан је за визуелни идентитет Битефа, Феста, Атељеа 212, Дома омладине, СКЦ-а, Музеја афричке уметности. Један од најзначајнијих дизајнера југословенске ере, за педесет година рада урадио је дизајн осамдесет плаката – несразмерно мали број у односу на утицај који су његова дизајнерска решења учинила и дан данас чине на дизајн целог бившег југословенског простора. Нарочито су познати његови дизајни плаката за филм „Рани радови“ Жилника и „Невиност без заштите“ Макавејева. Радио је и велики број позоришних плаката, а био је познат по томе да је однос наручилац-дизајнер обрнуо, тако да се понашао као да је он наручилац посла – радио је само онда када је имао гаранције потпуне уметничке слободе.

„Машић је постао познат по новој еститици, по увођењу модерног у југословенски дизајн. На пример на позоришним плакатима често би стављао само један део тела славног глумца – уво, уста, нос Ћирилова, Љубе Тадића… То су препознатљива дизајнерска решења којима се и данас диве у свету. Поносни смо што се у Музеју књиге и путовања Удружења Адлигат налази Легат Савете и Слободана Машића са стотинама књига са посветама, рукописима и архивском грађом, али и чак 27.000 књига које су нам поклоњене“, каже Виктор Лазић, почасни председник Адлигата.

Са Леонидом Шејком, Маријом Чудином, Бором Ћосићем и Драгошем Калајићем 1966. године Машић покреће прву независну приватну издавачку кућу у бившој Југославији – Независна издања. За четрдесет година рада објавиће пет стотина издања и постаће једна од најзначајнијих издавачких кућа. Објавиће и најпродаванију књигу есеја у историји српске књижевности – „Муку с речима“ Милована Данојлића у 10.000 примерака. Једна од најзначајнијих књижара у Загребу „Младост“, годинама би из излога повлачила сва издања када се појаве Машићеве нове књиге, и једино би њима била давана видљивост. Није све било тако идилично: комунистичке власти су биле сумњичаве према приватнику, а у анализи „Црвеног краља“ књижевника Ивана Ивановића виделе су нарочиту опасност, па је ушло у анале историје књижевности да је то био једини случај да је измишљени књижевни јунак оптужен да ради за америчку тајну полицију.