На данашњи дан рођен је "песник бола и поноса" - Милутин Бојић опевао највећу голготу српског народа, стиховима се уписавши у вечност
На данашњи дан рођен је песник Милутин Бојић, који је био учесник Балканских ратова, као и Првог светског рата.
Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Писао је о страдањима српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида - острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког успона.
Иако је живео јако кратко, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је чврсто веровао.
Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије. Милутин Бојић је учесник балканских ратова 1912. и 1913. године, као и Првог светског рата. Он путује у крајеве ослобођене Старе Србије и пише путописе, белешке, рецензије, приказе и историјску драму „Краљева јесен“, о којој се веома позитивно изразио Јован Скерлић.
Као сведок масовног умирања на острву Виду, он је написао своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса. У овој збирци се налазе 34 песме које је написао на Крфу и Солуну, за собом остављајући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске историје. У Солуну је августа 1917. године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
Уморан, истрошен и исцрпљен, песник је у Солуну пао у постељу. “Српска кућа” на Крфу данас чува једно Бојићево писмо које је написао девојци Радмили у Београд и које најбоље сведочи о његовом стању:
- Тешко сам оболео. Свет око мене не зна да морам у постељу. Устаћу, сутра, само зато да нађем некога коме ћу дати ово писмо. И душа ми је болесна. И понос. Уморни су као и тело. Да... ја добро видим свој крај. Нема ми живота, можда, још ни годину дана. Ништа ме више не весели. Чини ми се да никад нећу видети своју земљу. Ни тебе. Остаћу овде, далеко од свега. Покопан испод чемпреса. Заборављен од свих као ови мученици које савезничким лађама, мртве, предају пучини и морској дубини... Молим те, не пиши и не говори ником о овоме. Грлим те, грлим, драга, мада ми смрт куца на вратима.
Песник је преминуо у Солуну од туберкулозе и запаљења плућа. Његови посмртни остаци пренети су у Београд крајем лета 1922. године, у породичну гробницу на Новом гробљу.
