ПЕТ ГОДИНА БЕЗ ЂУЗЕ: "Нема великих прича без малих људи"
Глумачка легенда.
Славни глумац Ђуза Стојиљковић преминуо је на данашњи дан 2015. године, а након седам дана од смрти, бард српског и југословенског глумишта кремиран је у строгој тајности у уторак на Новом гробљу у Београду. Последњем испраћају присуствовала је само његова друга супруга Душанка.
''Нема великих прича без малих људи'', говорио је Властимир Ђуза Стојиљковић, глумачка легенда, која нас је напустила у 85. години живота.
И "МУЋКЕ" НА ЦРНОЈ ЛИСТИ?! Култне серије пред уклањањем због најновијих догађаја у свету!
Завршио је гимназију у Крушевцу, а глумом се бавио аматерски још као средњошколац. По завршетку средње школе се уписао на Рударско-геолошки факултет, који је напустио у трећем семестру и уписао се на Академију позоришних уметности. Професионалну каријеру је започео 1951. у Београдском драмском позоришту (БДП). На филму је дебитовао 1957. у "Туђој земљи" Јожеа Галеа. Велику популарност је стекао филмом "Љубав и мода", за који је отпевао чувену песму "Девојко мала".
Осим те песме, снимио је још неколико песама које су објављене на сингл плочама. Велику популарност је стекао улогом Родољуба Петровића у серији "Позориште у кући". Потом је с Миленом Дравић био домаћин у шоу-програму "Лифт за пети спрат". Крајем осамдесетих је водио радио-програм "Забавник" на Радио Београду, а учествовао је и у другим забавним емисијама ове радио-станице.
ДОДЕЛА ОСКАРА ОДЛОЖЕНА ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 40 ГОДИНА! Познат нови датум, а ту су и нова правила!
Стојиљковић је такође позајмљивао гласове јунацима бројних цртаних филмова (остао је највише упамћен као Патак Дача, Пепе ле Твор, Оптимус Прајм, из Трансформерса и Рафаело, из Нинџа корњача).
Средином деведесетих је одиграо улогу симпатичног италијанско-српског племића варалице Контеа Марија Марка дел Тинторета у серији "Срећни људи", Синише Павића.
Године 1983. добио је Октобарску награду града Београда, а 2001. је добио Добричин прстен. Године 2009. је добио Статуету златни ћуран за животно дело.
Награде су, како је рекао за Блиц, драгоцена потврда човеку да је вредело оно што је радио, а на питање које су му улоге највише лежале казао је: ”Мислим, губитници. Не знам зашто. Можда зато што нисам од оних који се трсе и бусају. Питају ме понекад како глумачки бранити такозване мале људе. А ја мислим – сви смо ми мали људи, само будала може умислити да је не знам како велик и важан. Ничему у животу није добро придавати превише значаја, па ни себи, односно пре свега не себи.”
Оно што га је посебно болело јесте чињеница да није имао деце.
"Немам деце. Она могу да направе велике проблеме, али ипак дају и повода да можеш да бринеш. Продужетак врсте, шта ја знам. Мислим да је најтеже, бар мени, бити сам. То је ужас један. Када ми је умрла жена Олгица Станисављевић, преселио сам се у стан преко пута нашег, јер у њега више нисам могао да уђем. Прва три месеца после њене смрти провео сам код оца и мајке у Крушевцу. Олгица и ја били смо заједно још из гимназије. Не постоји прва, друга или трећа љубав, постоји једна која се претвара у велико пријатељство. Иначе, ако тога нема, то и није била љубав", пише Ало.
Један од најбољих глумаца преминуо је на Клиници за инфективне и тропске болести, где је претходно због инфекције хитно пребачен из старачког дома "Луг", у којем је био смештен након можданог удара који је доживео.