ИЗДАО ЈЕ МИХУ У НАЈТЕЖИМ ТРЕНУЦИМА: Италијан детаљно описао ЕМОТИВНИ састанак са Синишом

- У годинама смо које нам не дозвољавају нова пријатељства па се морамо држати оних старих - рекао ми је Синиша Михајловић два пута. Посљедњи пут баш сада кад смо се видели, а пре него што је ушао у такси који га је возио кући. То су једине речи које ћу вам открити о нашем састанку у Риму. Били смо сами на том нашем првом сусрету после више од четири месеца, тачније од 14. јула. Био је то састанак којем сам се и надао: тренутак коначног разјашњења, а не оног обичног "Како си?" Било је то сат времена исповести, интиме која се одмах догодила, без завлачења, јер ипак смо за ове две деценије прошли толико тога, а притом је цело то време прича била проткана емоцијама.

Синиша се опет смеје, толико је заљубљен у живот, у сваку секунду, а не само у сате, жели да га искористи онако као што то није радио раније. Прошли смо и кроз онај проклети дан и ону болест, жељу и потребу с којом ју је напао, причали о глади за свежим ваздухом, супрузи Аријани, која је била тако битна фигура, као што су то били и његова деца, пријатељи... Али говорили смо и о терапији, таблетама, докторима, свему необичном што се дешавало, али и самој Болоњи, клубу и граду, његовим становницима, Меделу, његовом играчу с којим се физички сукобио током недавне утакмице и зимском прелазном року, па и Златану Ибрахимовићу који је, уместо у Михајловићеву Болоњу, прешао у Милан.

Као да се од нашег задњег сусрета ништа у међувремену није догодило, а догодило се све. А опет, њему је највише породица у мислима. Седео је Синиша испред мене, као и када смо се последњи пут видели. То је било у неком претходном животу. Чак и у фудбалу, у којем често има сукобљених улога и интереса, фудбалери и тренери, па и новинари и публика, могу изградити аутентичну, јаку, чвршћу везу у односима него што то може нарушити један погрешан чланак који је само представљао чин претпоставке, написан с добром намером.