ОТАЦ МИЛЕТА СВИЛАРА НЕКАДА ЈЕ БИО ВРХУНСКИ ГОЛМАН: Неколико пута је гледао смрти у очи, четири дана био у вештачкој коми
Усео је да се избори са свим недаћама.
Како ствари стоје голман Роме Миле Свилар највероватније ће одабрати дрес репрезентације Белгије, за разлику од његовог оца, такође голмана, легендарног Ратка Свилара који је својевремено носио дрес СФР Југославије. Ратко Свилар оставио је велики траг у Војводини у којој је провео седам година, као и у белгијском Антверпену чију је мрежу чувао пуних 16 сезона. Ипак, све је почело у родној Црвенки, у истоименом клубу са који ме јуспео да уђе у Прву лигу. Судбина је међутим, могла да буде знатно другачија пошто је Ратко у разговору за ''Курир спорт'' открио да је већ као дечак био у животној опасности због чега је чак седам пута оперисан у наредним годинама.
МИЛОЈЕВИЋ У ПРОБЛЕМУ: Звезда без КЉУЧНОГ тандема на Чаиру
НАСТАВЉА ДА БРИЉИРА ПОСЛЕ ОДБИЈАЊА ПИКСИЈА: Свилар одбранио пенал и погурао Рому ка ремију у Фиренци
- Безбрижно детињство прекинуто је 1962. године када побегох гробару с лопате. Ја, дете, 12 година. Стомак ме је болео, отишао сам у јануару код једног доктора Немца и он ми рече да сам добио стомачни грип. Тако сам пет дана био код куће у боловима, а испоставило се да ми је пукло слепо црево. Добио сам сепсу трбушне дупље, исекли су ми неких 50-60 центиметара црева. Једва сам остао жив. Од тада, цео живот имам проблем са стомаком. Фудбал ми је био приоритет, дошао сам до првог тима Црвенке и обезбедио место међу стативама. Били смо на припремама у Метковићу 1969. године. Током прве четири године, после операције коју сам има као 12-годишњак, нисам имао већих проблема, али потом на свака три-четири месеца наиђу три дана када ме баш боли стомак. Али ме то и прође, будем ок, идем даље. Пред пут у Метковић баш сам казивао мами: ''Десиће ми се „оно“ на припремама. Тада је време, прошла су тачно три месеца''. И би тако. Били смо у возу када је почео несносан бол, изнели су ме из воза у Сарајеву. Такси, правац болница Кошево. Црева су ми прирасла, морали су све то да секу. Моја друга операција, а имао сам их седам. Да, добро сте прочитали - седам.
Дошло је до тога да му лекари чак кажу да више никад неће заиграти фудбал.
Ратко, фудбал ти је забрањен. Доживотно - гласи обавештење које сам добио од доктора после операције на Кошеву. Забрањено ми је било какво бављење спортом и добио сам строгу дијету. После месец и по, два, опоравио сам се... Отишао сам на тренинг, али нису ми дали да тренирам! Хтео сам да раскинемо уговор, они ни на то нису пристајали, па су одлучили да ме пошаљу са Јефтом Гузином из управе клуб у Сарајево код доктора који су ме оперисали да би чули шта они имају да кажу. Дошли смо у болницу на Кошеву, код доктора Прцића и Радића. Рекох им:
- Доктори, говорили сте ми да ћу нормално моћи да играм фудбал после операције.
- Ратко, ми смо те само тешили. Нема ништа од спорта, нажалост - одговорише ми.
Разочаран оним што сам чуо у Сарајеву вратио сам се у Црвенку, али с јасним планом. Играћу фудбал! Никола Баста, тадашњи председник Црвенке, био је за то да почнем да тренирам уз једна услов. Потпис тате и мене да то радимо на нашу одговорност. Тата није био за то. И онда је уследио чувени дијалог:
- Тата, има она једна топола између Црвенке и Сивца. Знаш где је?
- Знам, па?
- Е, нагазићу сто педесет на сат и закуцаћу се у њу! Или ћу се убити или играти фудбал! Треће нема.
Не би ми тата никада то потписао да нисам претио, шта ћеш, морао сам. Потпис! Поново тренинг. Је л’ треба уопште да кажем колико сам био срећан?
Ипак, није то био крај мукама Ратка Свилара. Прошле су године, Ратко Свилар је већ увелико био у пензији када му се живот поново нашао у опасности 2009. године.
- Ни дан-данас немам објашњење... Недељу дана раније купио сам роштиљ на плин који никада до тада нисам имао. Увек сам користио угаљ. Био је баш неки врео дан, преко 30 степени. Син Миле је ишао да гледа меч Бершот - Стандард, супруга Маријана је радила нешто по дворишту, а ћерка Дуња је такође била код куће. Ја сам се бавио роштиљањем. У једном моменту отишао сам у кућу да узмем виљушку за окретање меса, кад зачух Маријану: ''Ратко, Ратко, изгледа да се нешто запалило код роштиља''! Излетео сам напоље и видео пламен. Маријана је напунила лавор с водом и ја сам полио пламен. Нажалост, то је било као да сам полио бензином, а не водом. Али ко ће у том моменту да размишља и да зна да је мокро ћебе решење... Изгорело ми је лице, руке, прсти... А додатни проблем - ауто ми је био испред улаза у двориште и ватрогасци нису могли да прођу. Дошао сам некако до кључева од аутомобила и успео да га померим. Сео сам на ливаду и гледао као ми нестаје нешто што сам градио цео живот. Како ту малу ватрицу нисам успео да угасим, питам се у неверици и тузи. Јурила ме је Хитна помоћ, дошли су ту, одвезли ме... Одмах су ме пребацили у Брисел и наредна четири дана био сам у вештачкој коми. Шта су они тада трпали од лекова у мене - појма немам, али све ме је то драстично променило. Постао сам много нервознији, напетији, то сам исказивао и на најближе.
