ЧЕТВРТ ВЕКА ОД ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ: Дан када су неки напустили постоље, а рокенрол играла цела Југославија
Црвено слово у календару наше кошарке.
Прошло је већ 25 година од једне од најлепших спортских прича наше земље. Од дана када је установљен традиционални дочек испред Скупштине.
Сијала су многа злата наше репрезентације, али је питање да ли ће иједно сијати тако сјајно.
После распада СФРЈ, наша селекција била је и шампион света 1998. и 2002, а и шампион Европе још два пута (1997. и 2001)… Међутим, ова медаља ће увек бити упамћена као највећа и најзначајнија.
Памтимо је и памтићемо је, а будуће генерације ће слушати о њој као о злату тако великом да се по њему мери време наше кошарке (а и спорта у целини) - на пре и после Атине 1995.
НИЈЕ СЕ ВРАТИО У САД: Ево шта је са Јокићем након што је заражен короном! Денвер МОРАО да се огласи
ТРЕСЕ СЕ БРДО: Партизан ПРЕГОВАРА са капитеном великог ривала
СКЕНИРАО ГА ОД ГЛАВЕ ДО ПЕТЕ: Откривено каквог је Партизан штопера добио
Многима, који и данас памте где су били тог поподнева и са ким су гледали финале против Литваније, звучаће можда невероватно да је од тог дана до данас прошло чак ЧЕТВРТ века!
Да, тачно је 25 година од када је СР Југославија постала шампион Европе и освојила медаљу која ће инспирисати генерације и генерације нових кошаркаша да СР Југославију, СЦГ или Србију попну на врх.
Нису сви успевали, али су сви имали исти мотив - да буду као златни из 1995.
Тог ужареног јула "играла је рокенрол цела Југославија" на чувеном дочеку у Београду, јер је импресивна екипа Душана Дуде Ивковића освојила Стари континент после незапамћене неправде и забране наступа на великим такмичењима.У култном финалу против Литваније сви су били као на иглама, али је маестрални Александар Саша Ђорђевић остао хладан као лед, убацио чак 41 поен, погодио 9 од 12 шутева за три и заувек постао "Сале Национале".
Још један златни "Саша", Предраг Даниловић, био је најбољи стрелац екипе на том турниру (17 поена по мечу), а у победи за титулује направио потез за вечност. Наравно, било је то "оно" закуцавање преко Арвидаса Сабониса, које је обележило његову каријеру и поред евро-титула, МВП признања, силних тројки у НБА лиги...
- Ми смо тада као тим били испред свог времена - рекао је Даниловић о том успеху, а наравно да је у сваком интервјуу о својој каријери неизбежно био упитан за то закуцавање преко Сабониса.
-Касно је (Сабонис) обратио пажњу на мене. Нисам ишао да закуцам. У моменту кад сам скочио моје колено дошло му је до лакта и тако ме је додатно одбацио. Кад сам већ ту био, онда сам закуцао. И поглед после тог коша није био упућен њему. Он је један од најбољих европских играча који се икад појавио. Мени је познато неписано правило међу играчима да никад ниједног играча не би требало правити будалом на терену, а поготово не против Сабониса, који у следећем нападу може да закуца и мене и целу клупу и да нас гледа по пола сата - рекао је Даниловић годинама касније за РТС о том закуцавању.
Његова кћерка, тенисерка Олга Даниловић, тек је ове године први пут одгледала целу утакмицу и признала је да је била напета као да је гледа уживо. А тада се није ни родила!
Момци којима је од 1991. до 1995. било забрањено да се такмиче против других репрезентација ушли су тада у срца нације и ту ће остати заувек. Многима су ишле сузе радоснице док су кошаркаши свом снагом на највишем постољу певали химну "Хеј Словени".
У том тренутку крај њих није било трећепласираних, Хрвата. Они су направили неспортски потез који је бацио велику мрљу - не на ту церемонију, већ на ту, одличну екипу Хрватске.
Они су били трећи и отишли су са постоља када је требало да се уручи злато најбољима. У моменту у којем је дошло на ред да се завиори плаво-бело-црвена тробојка, они су се покупили и отишли.
После те вечери Хрватска се до данас није вратила на постоље.
Ово је само део пута те незаборавне генерације.
СР Југославија ушла је у накнадне квалификације за Еуробаскет 1995, интервенцијом моћног секретара ФИБА Боре Станковића. Турнир је био одигран у Бугарској, домаћин је и те како намучио наше момке, а "преломна" су била слободна бацања Жарка Паспаља;
У групној фази у Грчкој, наш тим је победио свих шест ривала - Грчку после продужетка (84:80), Литванију (70:61), Италију (87:74), Шведску (85:58), Израел (72:59) и Немачку (92:79). У четвртфиналу "плави" су савладали Француску 104:86, у полуфиналу Грчку 60:52, у финалу Литванију 96:90;
Та генерација СР Југославије освојила је следеће године сребро на Олимпијским играма у Атланти, а потом је 1997, у Шпанији, поновила успех и поново постала првак Европе. У лето 1998. "плави" су се вратили у Атину и постали шампиони света. Такав низ златних медаља у тако кратком периоду ће тешко бити поновљен.
Те јулске вечери славило се на трговима у Србији и Црној Гори и то је постало традиција која је задржана и до данас. Такође, чувени дочек на балкону градске скупштине ушао је у историју као први и најпосећенији дочек икад, а на то место и деценијама касније долазе наши спортисти после великих успеха, да их прославе са навијачима.
За СР Југославију су у Атини играли: Дејан Бодирога, Предраг Даниловић, Саша Обрадовић, Зоран Сретеновић, Жарко Паспаљ, Мирослав Берић, Александар Ђорђевић, Жељко Ребрача, Владе Дивац, Зоран Савић, Дејан Томашевић, Дејан Котуровић. Селектор је био Душан Дуда Ивковић, а први помоћник Жељко Обрадовић.