ПАКАО ЛЕПЕ ГОРАНЕ: Ћерка ЛЕГЕНДАРНОГ кошаркаша провела 16 дана у КОМИ због короне
Невероватна прича.
Прави пакао је преживела Горана Табак и њен супруг Жан. Горана (49) иначе черка чувеног Ратомира Тврдића је била заражена коронавирусом и живот јој је висио о концу.
- Нисам знала да је могуће остати жив након драме, хорора, како год хоћете, који сам проживљавала 32 дана у приватној болници "Зарзуела" у Мадриду. Није ми било ни на крај памети да бих могла да се заразим коронавирусом и да бих због њега замало могла да умрем - рекла је за "Слободну Далмацију" у телефонском разговору Горана Табак (49) из Сплита, супруга прослављеног хрватског кошаркаша Жана и кћерка још познатијег Рате Тврдића, једног од најбољих хрватских и југословенских кошаркаша свих времена.
Меридиан уручио велики број пакета помоћи угроженима у Врбасу
ЛЕГЕНДА НЕ ЖЕЛИ ДА МЕЊА СРЕДИНУ: Све су то спекулације, овде ми је лепо!
КОМЕСАР АДАМ СИЛВЕР ТВРДИ: Сезона у НБА може да се заврши, али уз овај услов
- Добила сам температуру, што ми је било чудно јер не знам јесам ли је у животу имала три пута. Два дана била ми је око 37,5, а затим је нагло скочила на 39,6 и 41 и тада сам узела парацетамол. Али како није падала, звала сам болницу и рекли су ми да не долазим тамо те су ми објаснили како да је снизим. Но, није се спуштала па ме је 18. марта Жан, који се вратио из Пољске, где ради као тренер, одвео у Хитну помоћ - рекла је Горана.
Тамо је већ је била гужва и Горана није добила кревет на ком би могла примити терапију. Села је на столицу и интравенозно су јој дали антибиотике.
- У Хитној помоћи била сам једно шест сати и након тога ми је било мало боље, температура је почела да пада. Отишли смо кући, нису ме задржали у болници и рекли су ми да се вратим ако се температура не буде још спуштала, али да им се раније јавим како би ми обезбедили кревет. Од тог 18. марта до 20. поновно ми је температура скочила, а након 20. појавили су се проблеми са дисањем. Све сам теже дисала и тада смо одлучили да морам ићи у болницу - наставила је Горана.
Тако је и било. Горана и Жан упутили су се у болницу, а она је понела своје ствари.
- Знала сам да ће ме оставити у болници јер сам се лоше осећала, али није ми било ни на крај памети да ћу проживети и преживети оно што је уследило. У болницу сам отишла 22. марта. Након преспаване ноћи у болници, сутрадан, 23., било ми је боље. Но, то је кратко трајало. Истог дана, три-четири сата након тог "пуно бољег стања" опет нисам могла да дишем, нисам могла да удахнем, као да ми ваздух није улазио у плућа, и онда су одлучили да ме интубирају - даље је Горана описала што је проживела.
Ово њено стање преко мобилног су пратили њен супруг Жан, најбоља пријатељица Пипи (бивша супруга Дина Рађе), Тони Кукоч и њен најбољи мадридски пријатељ Лоренцо, с којим држи ресторан.
- Ја сам свима њима, а да то нисам ни знала, онако несвесно написала СМС: "Ја не верујем да ћу се из овог извући жива." То је било последње што сам написала, а да сам то написала, сазнала сам тек кад сам изашла из болнице, они су ми то рекли и показали су ми поруку на телефону. Уопште нисам знала да сам им то написала.
Следећих 16 дана била је у индукованој коми, а медицинско особље будило ју је сваки дан или свака два дана, те су јој обавили РТГ плућа како би видели у каквом су стању.
- Плућа су ми била сасвим бела, на РТГ снимку се уопште нису видела, и због тога лекари нису видели у њима крвни угрушак од шест центиметара. Моја најгора ноћна мора била су буђења. То је било јако тешко и изузетно драматично. Морам напоменути да сам у врату имала једну централну инјекцију у коју их је улазило још пет. Исту такву имала сам и на руци, на два места. Имала сам безброј цевчица по телу, кроз које су ме хранили, давали ми кисеоник и такву су ме покушавали будити. То је грозно, верујте ми - нагласила је Горана.
Најгоре долази 28. марта.
- До тада сам се још некако држала, а тог 28. марта назвали су Жана и рекли му како сумњају да ћу се извући јер је моје стање изузетно тешко. Како сам била у индукованој коми, нисам ни знала да ми се стање погоршало. Како бих могла боље дисати, окренули су ме на прса и тада сам мало боље дисала, али у том сам положају почела да отичем због свих лекова које сам добивала. Тако бих неко време лежала на стомаку, па би ме онда окренули на леђа или на бок, па опет на стомак и тако унедоглед - говори Горана.
То окретање на стомак, на леђа и на бок било је "мила мајка" у односу на оно што је уследило.
- Знам да сам губила свест, тога се сећам, и знам да су ме реанимирали. Била сам у стању неког полусна и сећам се да сам видела десетак особа око мог кревета које ме реанимирају. Чула сам их како вичу "губимо је", "како се бори за живот", "она је лав"... Свих се њих сећам у магли и после, кад ми је било боље, рекла сам им све што сам чула и видела. Ти су људи моји анђели, они су ме вратили из мртвих и дали ми нови живот. Кад више нису знали шта би са мном, отворили су ми трахеостому на врату. Чим су направили ту рупу, унутра су ушли микрокамерицом и нашли су ми крвни угрушак, који нису могли да виде на рендгену. Одмах су ме оперисали и извадили угрушак. Кад је била та операција, ја то не знам. Само знам да ми је одмах било боље - казала је Горана Табак.
И даље је била прикључена на респиратор и њено здравствено стање било је врло упитно, с неизвесним исходом.
- Ни дан-данас не знам где сам се заразила. Идем у теретану, трчим, бавим се спортом, не пијем таблете, никада у животу нисам била болесна и сада ово. Од свих тих таблета и чуда фармацеутске индустрије имала сам халуцинације, ништа ми није било јасно. Једино ми је било јасно да се морам борити и победити - нагласила је черка легендарног Рате Тврдића.
На сву срећу, дошао је и дан буђења.
- Кад су ме пробудили, била сам потпуно непокретна. Могла сам да мрдам само два прста десне руке и очи. Нисам могла да говорим, тело ми је било потпуно мртво. У том сам тренутку пожелела да ме искључе с апарата и да умрем, јер нисам могла прихватити могућност да ћу цео живот остати у том вегетативном стању.
Због толиког лежања у кревету и непокретности Горани су атрофирали сви мишићи у телу, а у 32 дана боравка у болници изгубила је 23 килограма.
- Дали су ми бочицу течности од 100 мл и с њом сам вежбала. Цео дан сам је подизала рукама и тако их јачала, па сам вежбала ноге, стопала, померала сам прсте на ногама, ма радила сам све само како бих што пре изашла из шок-собе и из болнице - објашњава Горана.
Након 26 дана боравка на интензивној дошао је дан кад су одлучили да је скину с апарата.
- Рекли су ми да ће ми скинути све апарате како би видели могу ли самостално да дишем. У тој шок-соби остали смо само мој доктор, две медицинске сестре и ја. У рупу у грлу ставио ми је чеп и ја сам почела дисати као риба. Тада су ме дигли из кревета и ставили у столицу. Рекли су ми да морам појести компот и попити сок, те да морам попити таблету. Сва сам се тресла и убрзано сам дисала. Тај мој доручак трајао је 40 минута. Никако нисам могла почети нормално дисати и онда су ми показали неке вежбе рукама које су ми помогле да удахнем мало више ваздуха.
- Било је 17. априла и тај сам дан изашла из те шок-собе па су ме преместили у неку "полушок-собу". Тамо су ме такође проверавали 24 сата дневно, медицинске сестре су ме чешљале, прале, радиле ми педикир, маникир, мазале ми тело неким кремама како ми се кожа не би осушила... Добила сам најбољу могућу медицинску помоћ. Из дана у дан стање ми се побољшавало и из болнице сам изашла 24. априла. То ми је најсрећнији дан у животу. То је мој други рођендан - срећна је Горана.
Она се сада налази у Мадриду са својом породицом и из дана у дан све јој је боље.
- Изразито сам упорна особа. Код мене нема одустајања. Сада релативно нормално ходам. Била сам у болници на контроли. Наравно, Жан иде са мном и он ми је од велике помоћи. Већ три дана кувам, иако ми остали укућани припреме све састојке, а ја као шеф само то убацим у лонац.
Могу да говорим, ево разговарам с вама већ 20 минута, али док говорим, морам да држим прст на рупи у грлу. Та ће се рупа сама затворити за 15-ак дана. Морам наставити да живим, победила сам опасног непријатеља и овога ћу се сећати цео свој живот. Надам се да након ове моје приче више нико никада неће рећи како је коронавирус само мало јача прехлада. Коронавирус је нешто од чега људи умиру, и то не они старије животне доби и они који пате од хроничних болести. Умиру и они између 30 и 40 година живота, и то пуно њих овде у Шпанији. Ја сам, на моју срећу и срећу моје породице, остала жива, преварила сам смрт - закључује Горана Табак за "Слободну Далмацију".
А шта су јој лекари рекли приликом изласка из болнице, може ли опет да се зарази вирусом COVID-a 19?
- Рекли су ми да се они који имају само мало повишену температуру или неке блаже симптоме болести могу поново заразити, али да се ја, која сам имала овакве грозне симптоме и замало сам умрла, више не могу заразити овим коронавирусом - каже Горана.
